Од пустоши до луксуза

Копаоник –У изгребаном, од старости пожутелом „смедеревцу” пуцкетају дрва. На зиду изнад кауча гори кандило. А за столом породица. Четворо чељади, родитељи, баба и прабаба. Спремају се да ручају. У рерни се пече хлеб. Куповни у копаоничко село Градац не долази. Од педесетак кућа дим се вије из димњака неколико. Свега двадесетак житеља сада има ово сеоце.

– Пре само 20 година било је 150 душа овде. По стотину оваца и крава смо имали. Сила је то била. Ма, струја је овде дошла још 1972. године. Све бог дао, а сад све запостављено – јада се осамдесетпетогодишња Драга, једна од најстаријих житељки овог копаоничког села.

Низ пут по два, три дана, наставља она, нико не прође. Нема с киме да се поразговара, додаје.

– Зато попричам и с кравама понекад. Ево, у авлији имам три куће. У једној живим. Друга се распала, има десет година како у њу нико није ушао. Страх ме да се не сруши. А нову смо зидали и остаде незавршена. За кога сад да се дозиђује – пита наша саговорница.

– Још мало, па ће цео Градац ковраг и коров да захвати – завршава она причу.

А најмлађи у овом селу и оближњем Блажеву живе неку другачију свакодневицу. Када је лето, кажу, лакше им је. По цео дан нису у кући. А сада је зима. Мање је посла у пољопривреди. Углавном су код куће. Гледају телевизор. И док њихови вршњаци у граду „едују френдове на Фејсу” и „лајкују фотке”, њихов избор је – да ли гледати први или други канална телевизији. Да ли прво нахранити краву или козе?

Штампа у Градац, али и оближњи „центар”, Блажево, не долази. Клинци једва чекају да неко дође у госте па да отрче до продавнице по два литра ризлинга и киселе воде...

– Крцкамо оно што смо летос зарадили. Свако јутро смо устајали у пет сати и ишли да беремо печурке. А по подне у малине. И зарадио сам ја летос. Од тога сам купио мобилни, сада и овде имамо мрежу – похвалио нам се Драгин праунук, тринаестогодишњи Раша.

Његови старији брат и сестра су у средњој школи у Крушевцу. Не планирају да се враћају назад. И он ће, каже, тако. Чим заврши осми разред у Градац ће долазити само за време летњег и зимског распуста...

А свега на два сата пешачења од села Градац – блештави хотел с пет звездица. Најпре каљавим блатњавим, а потом и асфалтним путем на само петнаестак километара налазе се најпознатији и најскупљи хотели и одмаралишта Копаоника. И док породице у Градцу живе од онога што су убрали и продали протеклог лета или од скромног дечијег додатка, у хотелима и кафићима у „Конацима” њихови вршњаци из Београда, Новог Сада, Ниша или Крушевца за једно пиће потроше цео „сеоски” џепарац. А за један дан неретко и цео буџет скромне породице села Градац.

Ту, надомак једног од кафића, затичемо екипу Нишлија. У једном од хотела „убијају” последњу недељу зимског распуста. Један од њих, Марио, вољан је да разговара.

– Скупо је све, брате, овде, али морамо мало да се опустимо. За неки дан, опет, назад. И онда смарање до Ускрса – каже овај седамнаестогодишњи Нишлија.

Највећи проблем му је што вајерлес у хотелској соби не ради добро. И то што његов мобилни телефон не подржава видео-формат који би да погледа. Али, додаје он нишким акцентом, бар је провод овде добар.

– Има у „Конацима” кафићи, ресторани, па кафићи који се увече претварају у клубове. Ту иде народна музика. Ту су алкохол, турбо фолк, дизање руку, махање, распад, хаос – ужурбано нам прича он.

Колики џепарац добија, да ли је скупо на Копу провести распуст, питамо.

– Па, скупо је, брате. Ал’, мора се. Ето, дневни ски-пас кошта 2.200 динара, флашица воде 140 динара, а чај на ски-стази 150 динара, па ти види – одговара он.

Седа с друштвом у кафић. Наручују по пиво. Флашу од 0,3 литра плаћају по 380 динара. Обрћу још једну туру.

Раша из Градца пролетос је километрима носио десетине килограма печурака за ту цифру.