Свадбе у празним фабричким халама

Ужице – Током минуле деценије у Ужицу је 25 фирми приватизовано, а од тога је 11 купопродајних уговора раскинуто. Привреду је задесило мноштво стечајева и тек понека успешна приватизација. Транзициони цех, како стоје ствари, платили су запослени: некад их је било 17.000, а после транзиције остало је свега око 5.000 радника.

У раљама стечаја нестала су поједина предузећа некад позната и ван граница државе. Пропао је „Фротекс” (бивша „Цвета Дабић”), са скоро 2.000 радника, чувен по пешкирима и текстилној производњи. С привредне карте збрисана је „Ракета” са 1.100 радника, чији су аутобуси крстарили светом. Нестао је и „Фасау” (1.100 запослених) познат по славинама. Потонули су и конфекција „Деса Петронијевић”, штампарија „Димитрије Туцовић”, хемијска индустрија „Котроман”, фабрике „Гама” и „Тврди метал”, чувене ужичке „Млекара” и „Кожара”... Ни некад велики индустријски системи, мада опстали, не могу се похвалити бројем запослених: две ваљаонице у Севојну имале су и до 7.000 радника, а сада је у бакру 1.100, а у алуминијуму око 700. Бивши сложени систем „Првог партизана” од око 5.000 радника спао је на 1.300, а у његовим фабричким погонима сад се организују свадбе. „Градина” је имала више стотина, а сада само пет запослених, осула се и „Слога”...

– Од ових 25 приватизација раскинуто је 11 купопродајних уговора. И кад су у тим фирмама које су остале без газде очекивали да их држава среди, нашминка и помогне им да дођу до новог, бољег власника, уследила су разочарања. Десет их је пуштено да пропадну, отишле су у стечај, а само „Градина” је поново продата. Овај тужан транзициони биланс остало је да заокруже само још „24. септембар” и „Јелова гора”, мале фирме које очекују купца, ако до њега уопште дођу. Речју, Ужице се више не може назвати индустријским градом, транзиција је учинила своје и број радника у привреди свела на само 5.000. Док сада, на пример, у јавним и осталим делатностима овде ради око 20.000 запослених (само у здравству 2.600), а у граду је 16.270 пензионера и око 7.000 званично незапослених лица – сумира за наш лист Петрашин Друловић, председник Већа Самосталног синдиката за више општина Златиборског округа.

Највећи проблем овакве транзиције јесте недостатак нових радних места за оне што су остали без посла. Кожари, ткачи, текстилци, металци, млекари изгубили су своја радна места, а никаква нова им нису понуђена. Друловић додаје да у Ужицу ниједна производна фирма последњих година није заживела нити је овде било ма какве стране инвестиције. – Долазе ти невољници у синдикат да траже помоћ, у годинама су па им ни преквалификација не помаже, а радни стаж им је неповезан. Ето, ових дана је 78 радника потонуле „Ракете” испунило услов за одлазак у пензију, а не могу да се пензионишу јер им доприноси у тој фирми нису уплаћивани од 2004. године – напомиње овај синдикалиста.

Мало светлости на целу ову тамну транзициону слику дају поједини успешни примери приватизације, као што су „Импол Севал”, где се обарају производни рекорди, „Јединство” у коме, захваљујући успешном пословању, радници као акционари добијају дивиденде, Ваљаоница бакра која добро ради и извози, „Путеви Ужице” са мноштвом градилишта код нас и у свету. Ипак, над светлим превладавају невесели, па Петрашин Друловић ужичку транзицију назива крахом некад снажне овдашње индустрије и претњом да град, до кога не воде добре саобраћајне везе па не привлачи инвеститоре, од индустријског центра постане „слепо црево”...

Бранко Пејовић