Хаљина за даму из високог друштва

Ово је венчаница која треба да изгледа невино и нежно, јер ће је носити конзервативна девојка, у овом случају глумица Нада Шаргин. Изненађење следи касније, када се скине и покаже свој изазовни корсет и полупровидни веш, објашњава костимограф Лео Кулаш, који ових дана са својим сарадницима ужурбано шије костиме за бројну глумачку екипу представе „Из јуначког живота грађанства” Карла Штернхајма. У режији Иве Милошевић биће премијерно изведена у петак увече, 21. јануара, у 20 часова на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта.

Рођен у Метковићу, Кулаш је дипломирао 1984. године на Академији примењених уметности у Београду, смер сликарство-костимографија. За стално место живота одабрао је Љубљану, али му сценски изазови не дозвољавају да се ушушка у свом дому. Стални је сарадник Паола Мађелија, Томажа Пандура, Едуарда Милера и других познатих редитеља, са којима ради представе широм Европе.

Пред Леом Кулашом је у Београду велики посао. Поред Наде Шаргин треба обући и Драгана Мићановића, Јелену Ђокић, Анђелику Симић, Николу Вујовића, Бојана Лазарова, Марка Баћовића, Раду Ђуричин, Предрага Ејдуса и Маринка Маџгаља – укупно 36 косима, 20 мушких и 16 женских. Уз то треба обући и сценске раднике, али за њих, каже, неће шити нове костиме, већ ће их узети уз фундуса.

У женској кројачници радна атмосфера. Вредне кројачице Евица Манчић, Марина Илић и Милица Миланковић имају пуне руке посла. Дуга црвена хаљина за Анђелику Симић је већ готова. Црну свилену деколтовану хаљину Лео Кулаш, ипак, крије у ормару. Показује нам је само накратко, јер, каже, то је хаљина изненађења, за крај представе. Анђелика Симић, која тумачи даму из високог друштва и љубавницу главног сноба, кога игра Драган Мићановић, обући ће је у једној од завршних сцена представе. Шок ће, каже костимограф, бити када глумица отпева једну арију и окрене леђа...

Зелени шешир за Предрага Ејдуса Лео Кулаш је донео из Швајцарске. Маринко Маџгаљ, који тумачи песника, појавиће се пред публиком у беж-браон тоновима, са великим сламнатим шеширом. А за „главног сноба” Драгана Мићановића костимограф је одабрао хладне црно-сиве тонове јер игра успешног бизнисмена. Богаташ који ради са новцем мора да има свој стил одевања.

– Било би чудно да је у жутом или црвеном сакоу. Тумачило би се другачије. Држали смо се моде двадесетих година прошлог века, када су се носила штрафтаста одела са широким краватама, класика, енглески стил – објашњава костимограф, и додаје:

– Проблеми са новцем су свуда присутни. У Немачкој је већ одавно присутна штедња. Из фундуса се узимају све неопходне ствари, а шије се само оно што у њему не постоји. У Италији је, рецимо, много теже радити. Фундусе не држе, дођеш у празно позориште и мораш све сам да одрадиш. Десило ми се тако да сам обичну марамицу тражио да купим по граду, јер Италијани, рецимо, после одигране представе све костиме бацају.

Као млад костимограф Лео Кулаш волео је да ради екстравагантне костиме. Са годинама, каже, чистио је стил, и, ево, стигао до једноставног, ефектног одела.

– Мода не може да заживи у позоришту, јер она не живи ни на улици. Чињеница је, ипак, да се костим осавременио. Глумице не треба да буду као манекенке, већ да на сцени изнесу карактер, уз помоћ шминке и маске. Једноставно, неко зна да носи костим, неко не. Можда ће неко боље да глуми, па ће то да надомести. Не мора свако да има линију сирене, јер оно што жели да искаже на сцени, може да уради и на други начин, закључује Лео Кулаш.

Б. Г. Требјешанин