Ти си ми у „крви”

Можемо ли блиским људима с којима се дружимо рећи: „Ти си ми у генима”? Зашто су нам једни дражи од других, па волимо да их чешће срећемо? Постоје ли икакви наследни обрасци у друштвеним мрежама?

Групе пријатеља показују својеврсну генетску сличност, потврдило је најновије откриће засновано на примерима промене у два од шест узорака гена прикупљених међу знанцима и незнанцима. Али то поједини генетичари не прихватају, јер истраживачи нису истражили довољан број „наследних јединица” да би се искључила другачија објашњења.

У сваком случају, налази су ових дана објављени у угледном америчком часопису „Списи Националне академије наука”, а подухватом је руководио Џејмс Фаулер који се на Калифорнијском универзитету у Сан Дијегу бави друштвеним наукама. Дружина коју је предводио прегледала је доступне податке за, отприлике, 5.000 особа уписане у неповезаним проучавањима. На шта су усредсредили своју пажњу?

Имају исто „сниповање”

На одступања у особеној тачки у сваком гену, одсечку ДНК чији се назив изговара као „снип” – од појединачни нуклеотидни полиморфизам (SNP) – а означава разлику у једном једином базном пару на одређеном месту (локација). На пример, код првог је записано „словима” C и G, а код другог A и T. И упоредили су како је то код пријатеља и код оних који то нису.

Људски геном (ниска свих гена) састоји се од три милијарде нуклеотида (јединица), од којих је, у облику двоструке упредене нити око замишљене осе, уплетена ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина). У два молекулска ланца смењују се „слова живота”, четири хемијске базе, представљене првим писменима својег имена – А (аденин), С (цитозин), G (гуанин) и Т (тимин) – чији редослед (секвенца) одређује генетски кôд сваке ћелије.

Наше тело састављено је, ако можемо тако да кажемо, од око 50 милијарди ћелија, у средишту сваке је једро, у сваком једру су 23 пара хромозома (с наследним цртама оба родитеља), а у сваком хромозому – молекули ДНК.

Различити размештај ових „слова живота” одговоран је за разноврсност у свим живим облицима материје.

Након провере генетске сличности према полу, годинама, раси и заједничким прецима, установили су да се код пријатеља појављује необична тежња да имају исти „снип” на делу гена који је задужен за издавање налога (шифровање поруке) пријемнику (рецептор) за D2 за допамин, DRD2. Поврх тога, испољили су већа одступање (варијације) у једном делу гена названог цитохром, CYP2A6, него незнанци међу собом.

Потоње разликовање, међутим, наговешћује да генетски обрасци нису увек плод пријатељског упражњавања истоветних радњи, као што је маратонско трчање или свирање.

Корнелије или Здравко

Коначна улога гена DRD2 или CYP2A6 није јасна, али потписници научног чланка указују да су претходна изучавања довела у везу обе „наследне јединице”, иако је то спорно, са цртама личности које утичу на друштвено понашање: прву са алкохолизмом, другу са отвореношћу. Значи ли то да су могуће некакве „наследне клике” (удруживање према генетским наклоностима)?

Када људи бирају пријатеље по генетском устројству (генотип), појединачна способност за преживљавање не одражава само властите, већ и гене изабраних, сматра Николас Кристакис са Универзитета Харвард, један од учесника у занимљивом проучавању. Другим речима, мора постојати еволуциона корист код пријатеље са ускладивим (компатибилни) генима, чак и када немате заједничке потомке. Наведимо пример: уколико се друже појединци мање пријемчиви на бактеријску заразу, тзв. групно здравље се вишеструко увећава јер су микроорганизми осујећени да лако допру до домаћина.

Према тумачењу изучавалаца еволуције, одавно се зна да људи нагињу ка истомишљеницима. Али је очекивано да наследно устројство буде мање очевидно, зато што на друштвено понашање упливише више гена.

Сувише је добро да би било тачно, сумњичави су генетичари: већина „наследних јединица” има скроман учинак на човеково здравље и владање. Потребно је рашчланити хиљаде „снипова”, а не само шест, пре успостављања веродостојне везе с ма којом људском особином. Генетичари су често под притиском да нађу тек један у милион за који се, после више поновљених провера, може казати да је у спрези с неком болешћу.

Истраживање је распирило занимљиву расправу која, за сада, не оспорава Здравку Чолићу да на сав глас пева „Ти си ми у крви”. Али шта ће се десити ако се испостави да је Корнелије Ковач, пре иједног научника, наслутио да смо се одувек зближавали не знајући да смо једни другима у генима или, песнички опевано, једни другима у крви?