Ti si mi u „krvi”

Možemo li bliskim ljudima s kojima se družimo reći: „Ti si mi u genima”? Zašto su nam jedni draži od drugih, pa volimo da ih češće srećemo? Postoje li ikakvi nasledni obrasci u društvenim mrežama?

Grupe prijatelja pokazuju svojevrsnu genetsku sličnost, potvrdilo je najnovije otkriće zasnovano na primerima promene u dva od šest uzoraka gena prikupljenih među znancima i neznancima. Ali to pojedini genetičari ne prihvataju, jer istraživači nisu istražili dovoljan broj „naslednih jedinica” da bi se isključila drugačija objašnjenja.

U svakom slučaju, nalazi su ovih dana objavljeni u uglednom američkom časopisu „Spisi Nacionalne akademije nauka”, a poduhvatom je rukovodio Džejms Fauler koji se na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu bavi društvenim naukama. Družina koju je predvodio pregledala je dostupne podatke za, otprilike, 5.000 osoba upisane u nepovezanim proučavanjima. Na šta su usredsredili svoju pažnju?

Imaju isto „snipovanje”

Na odstupanja u osobenoj tački u svakom genu, odsečku DNK čiji se naziv izgovara kao „snip” – od pojedinačni nukleotidni polimorfizam (SNP) – a označava razliku u jednom jedinom baznom paru na određenom mestu (lokacija). Na primer, kod prvog je zapisano „slovima” C i G, a kod drugog A i T. I uporedili su kako je to kod prijatelja i kod onih koji to nisu.

Ljudski genom (niska svih gena) sastoji se od tri milijarde nukleotida (jedinica), od kojih je, u obliku dvostruke upredene niti oko zamišljene ose, upletena DNK (dezoksiribonukleinska kiselina). U dva molekulska lanca smenjuju se „slova života”, četiri hemijske baze, predstavljene prvim pismenima svojeg imena – A (adenin), S (citozin), G (guanin) i T (timin) – čiji redosled (sekvenca) određuje genetski kôd svake ćelije.

Naše telo sastavljeno je, ako možemo tako da kažemo, od oko 50 milijardi ćelija, u središtu svake je jedro, u svakom jedru su 23 para hromozoma (s naslednim crtama oba roditelja), a u svakom hromozomu – molekuli DNK.

Različiti razmeštaj ovih „slova života” odgovoran je za raznovrsnost u svim živim oblicima materije.

Nakon provere genetske sličnosti prema polu, godinama, rasi i zajedničkim precima, ustanovili su da se kod prijatelja pojavljuje neobična težnja da imaju isti „snip” na delu gena koji je zadužen za izdavanje naloga (šifrovanje poruke) prijemniku (receptor) za D2 za dopamin, DRD2. Povrh toga, ispoljili su veća odstupanje (varijacije) u jednom delu gena nazvanog citohrom, CYP2A6, nego neznanci među sobom.

Potonje razlikovanje, međutim, nagovešćuje da genetski obrasci nisu uvek plod prijateljskog upražnjavanja istovetnih radnji, kao što je maratonsko trčanje ili sviranje.

Kornelije ili Zdravko

Konačna uloga gena DRD2 ili CYP2A6 nije jasna, ali potpisnici naučnog članka ukazuju da su prethodna izučavanja dovela u vezu obe „nasledne jedinice”, iako je to sporno, sa crtama ličnosti koje utiču na društveno ponašanje: prvu sa alkoholizmom, drugu sa otvorenošću. Znači li to da su moguće nekakve „nasledne klike” (udruživanje prema genetskim naklonostima)?

Kada ljudi biraju prijatelje po genetskom ustrojstvu (genotip), pojedinačna sposobnost za preživljavanje ne odražava samo vlastite, već i gene izabranih, smatra Nikolas Kristakis sa Univerziteta Harvard, jedan od učesnika u zanimljivom proučavanju. Drugim rečima, mora postojati evoluciona korist kod prijatelje sa uskladivim (kompatibilni) genima, čak i kada nemate zajedničke potomke. Navedimo primer: ukoliko se druže pojedinci manje prijemčivi na bakterijsku zarazu, tzv. grupno zdravlje se višestruko uvećava jer su mikroorganizmi osujećeni da lako dopru do domaćina.

Prema tumačenju izučavalaca evolucije, odavno se zna da ljudi naginju ka istomišljenicima. Ali je očekivano da nasledno ustrojstvo bude manje očevidno, zato što na društveno ponašanje upliviše više gena.

Suviše je dobro da bi bilo tačno, sumnjičavi su genetičari: većina „naslednih jedinica” ima skroman učinak na čovekovo zdravlje i vladanje. Potrebno je raščlaniti hiljade „snipova”, a ne samo šest, pre uspostavljanja verodostojne veze s ma kojom ljudskom osobinom. Genetičari su često pod pritiskom da nađu tek jedan u milion za koji se, posle više ponovljenih provera, može kazati da je u sprezi s nekom bolešću.

Istraživanje je raspirilo zanimljivu raspravu koja, za sada, ne osporava Zdravku Čoliću da na sav glas peva „Ti si mi u krvi”. Ali šta će se desiti ako se ispostavi da je Kornelije Kovač, pre ijednog naučnika, naslutio da smo se oduvek zbližavali ne znajući da smo jedni drugima u genima ili, pesnički opevano, jedni drugima u krvi?