Изузетан допринос из сенке

На пригодној свечаности у библиотеци Института за српски језик САНУ уручена је, 17. јануара ове године, награда за изузетан допринос српској дескриптивној лексикографији – лингвисти и лексикографу мр Милици Вујанић. У име Одељења за језик и књижевност САНУ и Одбора за Речник САНУ, награду је лауреату уручио академик Милосав Тешић, а присутнима се обратио дописни члан САНУ Миро Вуксановић.

Веома цењена међу колегама, Милица Вујанић је, верујемо, ширем читалачком кругу мање позната, зато што је свој огромни рад уложила у велике колективне пројекте, који се памте и помињу по издавачима, а чији аутори остају анонимни. Такви су: Речник српскохрватскога књижевног и народног језика САНУ, шестотомни Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске, једнотомни Речник српскога језика Матице српске, двотомни Речник Његошева језика, итд.

Најзначајнији и најобимнији свакако је њен рад на монументалном делу српске лексикографије, па и науке о језику – Речнику САНУ. На њему је мр Милица Вујанић провела, прво као обрађивач, а потом и као редактор, читав свој радни век, од 1962. до 2000. године. Али и после формалног одласка у пензију, она је наставила да се бави уредничким пословима и да своје велико искуство, лексикографско умеће и филолошко знање преноси млађим колегама. То чини и данас. Њен редакторски рад, како је истакла др Стана Ристић, руководилац пројекта у оквиру кога се израђује и речник САНУ, „и по квалитету и по квантитету био је и остао узор не само млађим сарадницима него и другим стално запосленим редакторима“, а признање које је она заслужила, њене колеге из Института за српски језик САНУ „доживљавају као подршку напорима да истрају у израдама започетих лексикографских пројеката“.

Када скоро пет деценија истрајавате на задатку какав је израда Речника САНУ, онда то изискује посебну пажњу, па и дивљење. Рад на оваквом речнику, који обухвата стручно предочену, целокупну лексику српског језика, а истовремено има функцију језичког саветника о допуштеном и недопуштеном у књижевном језику, јесте дуготрајан, сложен и захтеван задатак. Он од лексикографа захтева да буде квалификован лингвиста, добро упућен у акцентологију, морфологију, грађење речи, стилистику, семантику, да добро познаје књижевнојезичку норму, али и дијалектологију, савремено језичко стање, али и дијахронију. Тражи од њега, како је умео да каже Митар Пешикан, да обрађује и оно за шта није вољан нити позван, захтевајући да буде стручњак за готово све области живота и рада – и математику, и филозофију, и медицину, и геологију, а да при свему томе остане анониман, јер речник је колективно дело. Па ипак, заљубљеници у овај посао, попут Милице Вујанић, упорно истрајавају на њему, јер бити (ко)аутор једног таквог дела, дела од непроцењивe и трајне вредности представља велику част, како је то рекла и сама Милица Вујанић примајући награду: „Била ми је част што сам радила на овом значајном и капиталном делу српске лексикографије, у који су свој труд и знање уткали врсни лингвисти и лексикографи као Александар Белић, први и главни уредник Речника САНУ, затим Милош Московљевић, Михаило Стевановић, Радомир Алексић, Миливоје Павловић, Ирена Грицкат, Митар Пешикан, Берислав Николић, Даринка Гортан-Премк, Егон Фекете и многи други. Имала сам срећу да су моји учитељи у раду на Речнику САНУ били неки од поменутих, а посебно бих истакла Митра Пешикана и Ирену Грицкат, од којих сам много научила и наследила љубав према лексикографији. Ја сам се трудила да своје лексикографско искуство пренесем на млађе и веома сам срећна кад видим да мој скромни труд урађа плодом и да они лепо овладавају врло сложеним лексикографским послом“.

Осим стручности, знања и спремности да помогне, Милицу Вујанић краси и изузетна скромност. Ако је упитате за мишљење о неком лингвистичком проблему, почеће са: „Мало ти ја ту могу помоћи“, а онда ће вас обасути стручно предоченим, логички изложеним чињеницама и проницљивим запажањима.

Награда је отишла у праве руке – добром човеку и врсном лексикографу.