Викиликс о Милошевићевим хашким данима

Слободан Милошевић за време боравка у притвору Хашког трибунала није боловао од депресије, али је био несрећан због чињенице да није могао да виђа своју супругу Мирјану Марковић, сина Марка и ћерку Марију, као и своју снаху и унуче, наводи се у депеши коју је објавио „Викиликс”. У документу који је у децембру 2003. године из Хага послат у САД Ричарду Просперу, тадашњем америчком амбасадору за питања ратних злочина, Тимоти Мекфеден, искусни затворски чувар из Ирске који се налазио на челу притворске јединице у Шевенингену, пренео је своје утиске о Милошевићевим притворским данима.

Однос Милошевића и његове супруге Мекфеден је описао као „необичан”,

„Милошевић је могао да манипулише нацијом, али тешко управља својом супругом, која изгледа управо над њим има такву моћ. Кад он не би урадио нешто по њеном савету, она се није либила да му каже да су лоши исходи могли да буду избегнути да је послушао њен савет”, рекао је Мекфеден дипломатама САД, описујући да би се „када би га супруга притиснула да уради нешто што не жели, Милошевић ретко директно успротивио”, већ би просто избегао да је послуша. Мекфеден је оценио да је Мирјана Марковић заузимала централно место у Милошевићевом животу, као извор информација, утехе, мотивације и стратегије.

У депеши из Хага заведене под бројем 2568, наводи се да су Милошевићеви проблеми са крвним притиском у септембру 2003. године изазвали „праву узбуну” у Хашком трибуналу, натеравши особље суда да размишља о начинима како да га „усрећи”. Мекфеден је навео да је предложио надлежнима (који су такву могућност одбацили) да изнађу начин да из Русије доведу у Хаг Мирјану Марковић, уз неку врсту дипломатског имунитета од хапшења. Ирац је навео да би и то био ризик, јер Мирјана Марковић „уме да буде веома непредвидива особа”.

У међувремену, Милошевићева финансијска ситуација се погоршала – пет месеци каснио је са плаћањем особљу своје резиденције у Београду, а у једном периоду није могао да плаћа авионске карте својим правним саветницима. На крају се ситуација толико погоршала да је СПС морао за њега да прикупља новац.

Мекфеден је навео да је Милошевић веровао да је „окружен будалама”, како у судници, тако и ван ње. То је, према Мекфеденовом мишљењу, био Милошевићев проблем и раније, јер се у својој каријери окружио „будалама” из страха да би његови саветници могли да буду компетентнији и интелигентнији од њега.

Милошевић има скоро „фотографско памћење”, наводи Мекфеден, додајући да никада није упознао човека са таквом меморијом. Овај Ирац тврди да је бивши председник Србије и СРЈ „остао нарцисоидан”, какав је био и кад је стигао у Хаг. Са друге стране, за разлику од притвореника који су се стално жалили, Милошевић је био кооперативан и прихватао је Мекфеденове одлуке, често му одговарајући са „Бар сам питао”.

Остали притвореници су волели и поштовали Милошевића. Неки од њих су чак мотрили на његово здравље и охрабривали га да настави са дијетом. Милошевић је одбијао да се сам сусреће са психијатром, али је учествовао на групним сеансама са осталим затвореницима.

У данима када се суђење одржавало, Милошевић је устајао у 7 сати ујутру. Пошто би се обукао, назвао би телефоном своју супругу, а у 8 би кренуо ка судници. Суђења су обично трајала од 9 до 14 часова, са две двадесетоминутне паузе. После суђења вратили би га у притворску јединицу, где би најпре ручао, а онда кретао у једночасовну шетњу (по сунцу, киши или граду). После тога би се виђао са својим правним саветницима и припремао би се за наредни излазак у судницу. Увече би обично читао књиге (Мекфеден га описује као страственог љубитеља шунд – трилера попут оних Џона Гришама, које је волео да чита на енглеском).

У дане када није било суђења спавао би дуже, до пола десет – десет. Такође би и шетао, примао посете својих правних саветника, потом одлазио на „поподневну дремку”, а онда слушао Синатру или би гледао неки ДВД који би му његови адвокати „прошверцовали”.