Економски рикверц

Удружење аутомобилске индустрије Чешке саопштило је да је лане у тој земљи произведено 1.072.263 аутомобила. Производња три чешке фабрике, и то у кризној години, повећана је 9,5 одсто.

У суседној Словачкој, која у време државне „брачне заједнице” с Чешком није честито ни фелне за „Шкоду” производила, раде погони чак четири највеће светске фабрике аутомобила. Оне праве чак 106 путничких возила на хиљаду становнику те земље.

У нашој, већ бившој, „Застави” лане је, али сада под брендом „Фијат”, направљено – или боље речено склопљено од италијанских делова, јер се код нас осим домаћег ваздуха у гума ништа друго не прави – око 30.000 „пунта”.

Деведесетих година, када се месецима чекало на испоруку „кечева”, „128”, „фића”, па и пољских „пеглица” и „125”, правили смо и продавали више од 200.000 возила. У то време Чеси нису правили више од 150.000 „шкода”. Даља подсећања на то време нису добра за стомак.

Набрајати где су, данас, Чеси, па и Словаци у погледу стандарда, извоза, увоза, БДП… у односу на нас – било би одиста депримирајуће. Намеће се, међутим, само једно питање – где су то наше економске власти, и не само оне, погрешиле да у аутомобилској и укупној индустрији кренемо пуним гасом – у производни и економски рикверц?

Разлога за „вађење” могло би се наћи више него што може да стане на страну ових новина, али само једно не може да се оспори – они који су водили ову земљу и њену економску политику у последње две деценије нису знали шта чине. Уместо да „Заставу”, као што су то урадили лане, с дебелим миразом „удају” за било ког светског произвођача, они су се две деценије минималцима удварали „самоуправљачима” и гласачима на Лепеници. Ефекат? Технолошки, производни, економски, радни, људски… суноврат. Да ли нам треба већи доказ за то од чињенице да већина несрећних радника „Заставе” није прошла на тесту за нови посао у „Фијату”. Морали су да узму оно што им се нуди и да оду на биро за запошљавање.

Држава је све то, да је било памети, а не политичког шибицарења, могла да учини и пре две деценије. Да данас уз, рецимо, „Фијат” имамо и неког корејског, немачког или француског произвођача са стотинама хиљада произведених возила, извозом вредним не десетине милијарди евра, хиљадама запослених, завидним стандардом...Али, не - ми смо се, водећи (не)разумну економску политику, инатили сами са собом чувајући „Заставу” и од саме себе, која је од 1953. до 2007. произвела око 4,2 милиона аутомобила. Шминкали смо мртву бабу ради удаје, ал’ је нико није хтео, како је то говорио Стојан Стаменковић, уредник МАТ-а. Сада су је узели Италијани, али тај брак из рачуна не може да опстане без сталне државне помоћи из буџета – лане хиљаду, а ове 600 евра за сваки продати аутомобил.

Питање је – чему се радовати? Расту производње, са све већим издацима пореских обвезника за продају туђих аутомобила или новом сутону шумадијског „Детроита”, јер овакав какав је, с 30.000 направљених возила, и не треба да постоји.