Знање у свему пресуђује

Прокупље – Код нас се лепо ради да би се лепо живело, а не живи се лепо да би се радило – казује Милован Станковић, који још ни четрдесету није напунио а већ је прави домаћин, као што су били и сви његови кроз деценије.

Овде горе, под Пирамидом, где су били виногради, са познатом лозом „прокупац”, одакле је Прокупље као на длану, деда Милорад оставио је имање, а Милованов отац  Данило ливачку радионицу. „Моја би срамота била да то не сачувам и унапредим”, вели овај дипломирани инжењер металургије, који је још завршио и Факултет за менаџмент, а апсолвирао и на Факултету за екологију.

И унапредио је и имање и радионицу, као прави рај. Под брегом се уздиже фабрика „Металург”, где се лију обојени метали. Око ње је леп воћњак, а изнад велики виноград. Ту је и вински подрум. На сточићу чаше и чашице разних врста, чекају госте.

Пријатно се они осећају и у пословним просторијама и у производној хали. На улазу је лабораторија са разним справама, ту се испитују материјали пре него што уђу у ливницу и готови производи пре него што крену пут купаца. Управо се то чини са прототипом једне пумпе коју је, у већим количинама, наручио купац из Швајцарске.

А купци су широм света. Више од трећине производа Станковићева фирма „Металург” извози. Делови за пумпе, кућишта за машине и моторе, клизни лежајеви и други производи од бронзе, месинга, силумина, дурала и других обојених метала налазе купце у свим бившим југословенским републикама, у многим земљама Европе, а овде се снабдевају и велике фирме – „Мишлен” и „Ју-Ес стил”, раде се и делови за наменску индустрију. Затекли смо припремљен контингент клизних лежајева који се редовно испоручују хидроелектрани „Ђердап” за бродске преводнице. Лију се и црквена звона, а наплаћује само материјал. Сви производи имају атесте у складу са европским стандардима.

Због изузетне тражње, „Металург” је од мале привреде нарастао у озбиљну фабрику, која нема залиха готових производа. Ради се у две смене, а од 16 запослених, петоро је са високом стручном спремом.

„Ми смо добро уигран тим, у којем свако зна свој посао, али и то да од његовог одговорног извршавања зависи судбина свих. Поред тога, знање је оно што је у свему пресуђујуће. А кад се озбиљно и зналачки ради, није проблем и да се добро заради, што је и услов да задовољан радник постиже максимум”, објашњава Станковић тајну успеха своје фирме.

Милован Станковић је право са факултета дошао је у очеву радионицу. Био је једно време градски менаџер, као волонтер, али је и то напустио.

„Видео сам да је дошло време кад све, иако не може, може кад се политичари договоре. Ја сам практичан, знам шта може, а шта не. Оставио сам њима да се ’сналазе’. А ја сам, због сукоба интереса, платио легализацију објеката у пуној цени, иако општина у инфраструктуру није уложила ни динар. Струју, воду, канализацију, телефон – све смо ми Станковићи сами уводили. Чак и улицу у дужини више од пола километра, сам сам уредио. Сам зими плаћам и чишћење снега”, каже овај успешни привредник.

Станковићев син Огњен слободно време проводи у ливници, а ћерка Ленка најављује да ће бити директор у татиној фабрици.

Д. Борисављевић