Може Хаг и без сведока

Тешко је судити некоме без сведока, али није и немогуће. Сналазило се тужилаштво Хашког трибунала и у таквим ситуацијама.

Од око 300 сведока које је Карла дел Понте позвала да сведоче против Милошевића, мало који је оптуженог видео уживо, што није била никаква сметња да сведоче како је он "припремао, наредио и извршио геноцид" у Босни и Херцеговини. Већина је сведочила "из друге руке", а ниједан није лично видео, нити присуствовао нечему што би потврдило да је Милошевић крив за геноцид. Па ни уз све те и такве потешкоће, Карла дел Понте ниједног тренутка није клонула духом и допустила да је обузму апатија и очај, а камоли рекла да јој недостају прави сведоци и да због тога помишља да повуче оптужницу, као што то помишља сада када се суди бившем команданту ОВК Рамушу Харадинају.

Напротив, у случају Милошевића главна тужитељка трибунала имала је довољно воље да четири године, не штедећи себе, лобира по свету да се Србија притисцима натера да отвори своје архиве и примора своје грађане да сведоче у Хагу. Када их није имала, Дел Понтеова је, претећи санкцијама, доживотном бедом и разним другим јадима, тражила од српских власти да јој обезбеде доказе и сведоке који су јој недостајали. Није се дала омекшати ни када је у питању била болест оптуженог и ниједног тренутка није ни помишљала да би га због лечења требало пустити на слободу. Ни она ни суд нису веровали да би се Милошевић по обављеном послу, односно лечењу у Русији вратио у Хаг.

С Харадинајем то није био случај. Бивши командант ОВК, оптужен са двојицом својих потчињених, Идризом Баљајем и Љахом Брахимијем,  за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања (у 37 тачака оптужнице на терет им се стављају вишеструка убиства, прогон, депортација, противправно затварање, нехумана дела, окрутно поступање, мучење, отмице, злостављање и силовање цивила у околини Дечана између априла и септембра 1998. године) оправдао је поверење суда. После обављеног посла и скоро две године на привременој слободи (током којих му је чак било омогућено да се бави политиком и јавно наступа) Харадинај је спреман дочекао почетак суђења.

То се не може рећи и за многе сведоке који је требало да сведоче о његовим злочинима. Један је убијен у атентату (Тахир Земаја), један је недавно, пред почетак суђења, погинуо у Подгорици (Кујтим Бериша), неки су умрли и природном смрћу чекајући суђење, неки су променили исказ и сада тврде да су убиства којих су сведоци, у ствари, починили Срби, а не Харадинајеви злогласни "црни орлови", а неки су једноставно одустали да би сачували живу главу. А изгледа да је исто одлучила и Карла дел Понте.