Može Hag i bez svedoka

Teško je suditi nekome bez svedoka, ali nije i nemoguće. Snalazilo se tužilaštvo Haškog tribunala i u takvim situacijama.

Od oko 300 svedoka koje je Karla del Ponte pozvala da svedoče protiv Miloševića, malo koji je optuženog video uživo, što nije bila nikakva smetnja da svedoče kako je on "pripremao, naredio i izvršio genocid" u Bosni i Hercegovini. Većina je svedočila "iz druge ruke", a nijedan nije lično video, niti prisustvovao nečemu što bi potvrdilo da je Milošević kriv za genocid. Pa ni uz sve te i takve poteškoće, Karla del Ponte nijednog trenutka nije klonula duhom i dopustila da je obuzmu apatija i očaj, a kamoli rekla da joj nedostaju pravi svedoci i da zbog toga pomišlja da povuče optužnicu, kao što to pomišlja sada kada se sudi bivšem komandantu OVK Ramušu Haradinaju.

Naprotiv, u slučaju Miloševića glavna tužiteljka tribunala imala je dovoljno volje da četiri godine, ne štedeći sebe, lobira po svetu da se Srbija pritiscima natera da otvori svoje arhive i primora svoje građane da svedoče u Hagu. Kada ih nije imala, Del Ponteova je, preteći sankcijama, doživotnom bedom i raznim drugim jadima, tražila od srpskih vlasti da joj obezbede dokaze i svedoke koji su joj nedostajali. Nije se dala omekšati ni kada je u pitanju bila bolest optuženog i nijednog trenutka nije ni pomišljala da bi ga zbog lečenja trebalo pustiti na slobodu. Ni ona ni sud nisu verovali da bi se Milošević po obavljenom poslu, odnosno lečenju u Rusiji vratio u Hag.

S Haradinajem to nije bio slučaj. Bivši komandant OVK, optužen sa dvojicom svojih potčinjenih, Idrizom Baljajem i Ljahom Brahimijem,  za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja (u 37 tačaka optužnice na teret im se stavljaju višestruka ubistva, progon, deportacija, protivpravno zatvaranje, nehumana dela, okrutno postupanje, mučenje, otmice, zlostavljanje i silovanje civila u okolini Dečana između aprila i septembra 1998. godine) opravdao je poverenje suda. Posle obavljenog posla i skoro dve godine na privremenoj slobodi (tokom kojih mu je čak bilo omogućeno da se bavi politikom i javno nastupa) Haradinaj je spreman dočekao početak suđenja.

To se ne može reći i za mnoge svedoke koji je trebalo da svedoče o njegovim zločinima. Jedan je ubijen u atentatu (Tahir Zemaja), jedan je nedavno, pred početak suđenja, poginuo u Podgorici (Kujtim Beriša), neki su umrli i prirodnom smrću čekajući suđenje, neki su promenili iskaz i sada tvrde da su ubistva kojih su svedoci, u stvari, počinili Srbi, a ne Haradinajevi zloglasni "crni orlovi", a neki su jednostavno odustali da bi sačuvali živu glavu. A izgleda da je isto odlučila i Karla del Ponte.