За нацију неупитни Тачи

независни интелектуалци, месне заједнице, ветерани рата, писци, сликари, новинари, европејци, најтврђи националисти, заговорници свеалбанског уједињења и верски предводници – једнодушно подржавају Хашима Тачија!

Његова ратна прошлост и злочини за које га сумњиче и оптужују, десет година након сукоба, изгледа да су неупитни за нацију чији појединци ниједног тренутка не показују сумњу да се злочин трговине органима отетих и несталих Срба, Албанаца и осталих могао догодити. Одбија се свака могућност да је велики вођа и ослободилац нације знао за злочин, да га је организовао или починио. Сви ћуте и нико ни реч не проговара, нико не сумња, нико нема петљу да каже, макар: Нешто ми је ту чудно! Никад Албанци нису били тако око нечег уједињени као што их је данас ујединила вера у невиност Хашима Тачија!

У доба најжешћих сукоба могли су се чути и другачији гласови, али у демократији Косова и премијерове власти влада незапамћен мук. Оваква врста хомогенизације ретко је виђана и у најцрњим тоталитарним системима, а извештај Дика Мартија је, како рече Тим Џуда, „нанео разорни ударац Косову“ и из темеља уздрмао косовску независност која је у протеклом периоду послужила овдашњим властима да успоставе апсолутну контролу над већином животних области. Идеологија независности, захваљујући Мартију, доживљава потпуну екстазу, налази се на врхунцу своје моћи и у некој је врсти несадржајног усијања.

Демократија на Косову није успела јер је идеологија комунизма замењена идеологијом независности за коју се веровало да доноси струју, воду, посао, једнакост, и на концу ту исту демократију. Мафија и ратници у протеклом периоду нису могли да пруже идејни садржај изван свежих жртава и митолошке историје лишене материјалних доказа. Тако се методологија власти или, што је горе, њено другачије схватање није догодило, па се систем мења према интересима олигархије која за међународну заједницу има припремљен сценарио. Косовска представљачка елита деценијама увежбава понашање, стил и реторику западног света, спремна да се у сваком тренутку препусти њиховом новом интересу, да га осети и укључи у следећи наступ или приредбу. Тако се дешава да је безмало сваки пут западна публика одушевљена изведбом; након ње косовски фолклорци заборављају западњачке мантре, скидају костиме и враћају се у живот.

Онај ко се мало више уживи у прозападни фолклор па крене да се тако понаша и ради политички, пролази као Ветон Сурои или потоњи млади политичар Илир Деда. Међународна заједница радо гледа фолклор и не реагује када играчи после представе немилице троше њен новац, праве оријенталну деспотију, крше људска права, тргују органима; она хоће да види сопствени плагијат, а промене оставља онима који се неће и не могу мењати.

Зато је документ Дика Мартија, један западњачки папир, из темеља затресао ту творевину и показао које силе њом владају и каква несигурна будућност чека све њене становнике.

А ситуација је, по старом балканском правилу, увек црња него што изгледа. Трговина органима није обичан злочин; трговина органима је посвећење и иницијација јача од религиозних завета и друштвених норми, а проверена информација да се то дешавало „учланила“ је у „братство“ многе људе и осудила их на завет ћутања. Знање о таквом злочину је разарајуће, оно силази у најтамнији део људске природе и сигурно спада у домен последњих великих тајни демонског дела Балкана. Извршиоци и мајстори који су уклањали трагове најмонструозније балканске радионице, највероватније бацајући остатке несрећних жртава у Јадранско море и напуштене руднике, учинили су њену истину општом. Мислећи да чине добро албанском народу пребацили су све у област колективног, тако да данас безмало сваки појединац одриче да је било трговине људским органима. Тај несрећни појединац инстинктивно осећа да су „етнички чистачи“ и трговци управо њему „поклонили“ колективну одговорност за зло из – како рекоше у „Тајмсу“ – државе ужаса.