ПОЛИТИЧКИ АПАРТХЕЈД

"Како да се једнако односим према ДС и СРС?", прокоментарисала је мој прошли чланак једна новинарка. "Први су ипак демократе, а други су...". "Добро, шта су други?", питао сам. "Па, други су... фашисти".

Да, није лако бити новинар у Србији. И није лако бранити радикале. У прошлости они су умели да се понашају ауторитарно. Данас њихова реторика уме да буде брутална. Ипак, ни онда они нису били фашисти, а још мање су то сада. Но, нико озбиљан заправо и не мисли да СРС припише фашистички карактер. Једноставно, када се за њих неформално каже да су "фашисти" то је најчешће само начин да се каже да они нису демократска странка.

Управо у томе лежи логичка замка – мешање идеалног и довољног својства. Да бих то објаснио узећу једноставан пример. Замислимо фудбалску утакмицу у којој тим А игра лепо, нападачки и фер, а тим Б лоше, дефанзивно и прљаво. За тим Б можемо рећи: "Они нису никакви фудбалери". Али, из тога што они нису добри фудбалери не произилази да они нису уопште фудбалери. И да немају сва права као и остали тимови: да им се поштено суди и да се о њима уредно и поштено извештава. И тако мора бити све дотле док тим Б толико не повреди правила игре да га фудбалска федерација не избаци из даљег такмичења. Али, о томе да ли су они фудбалери или нису не одлучују ни навијачи, ни новинари, па ни судије на терену. О томе одлучује само фудбалски савез.

Слична је прича и са радикалима. Они у прошлости нису играли баш најчистије (у једној доста прљавој лиги). И данас, каткад, они играју грубо. Али, све дотле док поштују основна правила демократске утакмице они су демократска странка. Прво правило демократије је да у политици не сме бити насиља. Друго правило је да се на власт долази и с власти одлази само изборима. И све дотле док радикали то поштују они су странка са свим правима које странка има у демократском систему. Онога тренутка када то прекрше дисквалификоваће их Врховни суд.

Новинари и људи од јавности, стога, не треба да се брину да ли су радикали "истински демократска странка" или не. Они треба само поштено да раде свој посао: да тачно упознају јавност како ко игра. Они никако не смеју да се претворе у навијаче и да заједно с публиком узвикују похвале или увреде. А управо је реч о томе да је у Србији поново на делу концепт новинара као навијача, концепт новинара као "друштвено-политичког радника". С тим што је подупирање "социјалистичких, самоуправних снага", сада замењено промоцијом "еврореформских снага".

Наравно, репортеру неки тим може бити ближи срцу него други. Али, једна је ствар ако се извештач труди да утакмицу преноси што објективније, а сасвим друга ако се он отворено поноси својим навијањем. Није било изразитије новинарске пристрасности од извештавања РТС уочи пада Милошевића. Али, већина људи у тој кући знала је да нешто није у реду. Огромна већина запослених стидела се таквог новинарства. Међутим, невоља са нашим данашњим "еврореформским" медијима је у томе да њихови новинари извештавају једнако пристрасно као некада РТС, само са другим страначким предзнаком. Но, нико тамо не види да у томе постоји некакав проблем. Штавише, они се тиме поносе. Јер, они други – СРС, СПС, а у појединим "ауторским емисијама" и ДСС су – "фашисти".

Тако је у Србији створен један необичан систем медијско-политичког апартхејда. СРС и СПС, а за најрадикалније "еврореформисте" и ДСС, постали су нижа политичка бића, одвратна и прљава. О њима се у тим медијима говори на исти начин на који расисти причају о црнцима – са гађењем, са жељом да их нема, са потајном жељом да буду уништени. Што је најгоре, ти новинари уопште не виде да нешто није у реду са њиховим новинарством. Они заправо мисле да раде савршено исправну ствар. Јер, белци су, ипак, белци, црнци су, ипак, црнци. Еврореформисти су једно, а фашисти су, ипак, друго. И шта сад има ту много да се прича. Свако добија оно што је заслужио.