Сваки град је као њива

Брацо Димитријевић (Сарајево, 1948) није излагао у Београду 18 година. Седамдесетих година прошлог века био је везан за групу уметника окупљених око Студентског културног центра и почео да излаже по европским музејима. Дела Браце Димитријевића данас се налазе у сталним поставкама Тејт галерије у Лондону, Лудвиг музеја у Келну, Мумок музеја у Бечу, Музеја модерне уметности Бобур у Паризу... Препознатљив је по радовима који спајају неко познато, ремек-дело из историје уметности са стварима из природе. Реч је о чувеним постисторијским триптисима. На Октобарском салону, у Музеју града Београда у Кнез Михаиловој улици 46, представио је рад "Тесла коначно у рају". То је инсталација коју чине једна запрежна кола препуна клипова кукуруза која носе монументалну фотографију Николе Тесле из његових најбољих дана. На бочним зидовима, високо, постављене су мање фотографије славног српског научника из ране младости и дубоке старости.

Ваш рад на овогодишњем Октобарском салону уклапа се у серију радова познатих као постисторијски триптих. Каква је заправо хронологија овог циклуса?

– То је логичан наставак постисторијских триптиха при чему су иконе класичне уметности замењене портретима људи који су мени важни. Хронологија ових радова је везана за Београд, за један наступ у галерији  Атељеа 212 1970. године, у оквиру Битефа. Тада сам као свој рад, уз допуштење Ингмара Бергмана лично, поделио црвене филтере који су дочекали посетиоце на седиштима и упућивали да је могуће гледати Бергмана кроз црвени филтер. И то је био први пут да интегришем мој са нечијим туђим радом. Мој први постисторијски триптих настао је 1976. године са једном сликом Кандинског. Био је то радикалан рад јер сам се играо са композицијом визуелног. Наиме, једна слика Кандинског је била наслоњена на неку летву, а ту је била и једна јабука . То је био огољен концепт у коме слика означава духовно, а та летва, као и запрега у овом раду, означавају сферу свакодневног живота. Ту је и воће које не зависи ни од конвенције духовног, ни од конвенције свакодневног. Одабир воћа или поврћа никада није случајан.

Шта је суштина идеје да спајате ремек-дела и предмете из природе?

– Мотиви су вишеструки, али свет није направљен ни од бицикала, ни од ремек-дела, ни од кукуруза, него од свега тога заједно. Ради се о једној синтетској визији света. Ја имам један исказ из 1979. који гласи: када се гледа са Месеца, практично не постоји дистанца између Лувра и зоолошког врта. У том синтетичком погледу на свет, ако се измакне један од елемената, тај свет не постоји. За разлику од средњoвековних триптиха који се налазе на црквеним олтарима, у мом триптиху не постоји централни пано. Нема прво, друго и треће, него су сва три елемента  истовремено у првом плану. Некада се догађа да било који од тих елемената може да послужи као почетна инспирација. Ако се, на пример, возим кроз поље кукуруза, онда та огромна количина може да ми буде подстицај да говорим о фертилности која се догађа код одређених уметника, научника или о плодности природе. Или, ако бих видео неки стари орман, схватио бих да је то идеално место да се ту стави нека Модиљанијева слика, као што је и био случај са једним триптихом који се налази у колекцији Тејт галерије након моје самосталне изложбе 1985. године.

Зашто кажете да је цела историја једна грешка?

– Грешка је у методи. Нико не архивира масу података и поглед онога који умире и гледа свет последњи пут из "жабље перспективе" и онога који јури на белом коњу. Ел Греко је био званични сликар шпанске цркве. Његове слике су биле пред олтарима цркава 300 година. А онда је један париски критичар дошао у Шпанију негде око 1900. и рекао: "Ово је најбољи сликар тог доба". Да је Ел Греко откривен не 300, него 500 година касније, ми данас не би знали за Ел Грека. Ја сам направио један рад који се односи на ту тему и питам се чијих 100 година данас цури, а да ми не знамо о коме се ради.

Излагали сте недавно у Кини. Колико је тај део света отворен за савремену уметност?

– Мислим да је тај део света увек био отворен, само наш део света није био отворен. Мислим на западну цивилизацију којој и ми припадамо. Имао сам неки рад 1975. који се звао "Географија уметности". Поставио сам две карте света. На једној сам уцртао места где расте уметност – земља из које долазим, потом Лондон, Париз, Диселдорф, Њујорк ..., а на другој места где расту кромпири. И онда сам видео да кромпири расту свуда и схватио да поређењем те две карте, људи могу доћи до закључка да је уметност различита од кромпира. Али не. Где постоји човек, ту постоји и уметност.

Сваки град има неки свој пулс. Живим симултано на више места. Пекинг је занимљив јер се уметници друже, постоје локали где се они виђају. На вечери на коју сам позван, био је један уметник који је у Сотбију у Њујорку продао слику малог формата за милион долара, али било ми је драго кад сам видео да се он грли са људима који продају слику за 30 долара. Постоји тамо још један кварт сличан Сохоу у Њујорку из 70-их и 80-их година прошлог века. Мислим да би било супер када би и у Београду тако нешто постојало. Енергија и биоенергија градова се мења. Сваки град је као њива. Буде плодна десет година па онда – ништа. У Риму је стотинама година било нешто, па онда ништа. Па се од 60-их година опет нешто почело да догађа у Риму. Нажалост, овај рат ми је омогућио да схватим да ниједна држава, ниједна нација није статичан појам. Државе су као ресторани. Буду добри до неког тренутка, па онда поједете нешто лоше, па не долазите више тамо...