Сарадници сунца – за крај

          Сада је Поп Душан Ђурђев измамио од мене овај одговор, јер се сасвим, без двојбе, препознао у мом тексту, што потврђује он сам, помињући гинекологију и акушерство. (Моје помињање царског реза, у претходном тексту, више је хируршки термин, и предлог како треба решавати акутне проблеме и прати „прљав веш”, не гурајући га под тепих равнодушног времена, што он очигледно није разумео, можда намерно.)

          Његов наслов „Сарадници сунца - спонтани побачај”, којим вулгаризује мој предлог о Академији, довољно говори, у негативном смислу, о спремности П.Д.Ђ. и Змајевих дечјих игара да прихвате нове идеје, па макар оне долазиле и од „барда дечје књижевности”, како ме иронично назива. Тако и „опроштај” Милована Данојлића ЗД играма више говори о добродушности и честитости М. Данојлића, а никако не ослобађа ЗДИ и ПДЂ обавезе да и они буду поштени и честити.

          Признање Поп Ђурђева да Змајеве дечје игре имају „прљавог веша” мене је тотално збунило. Ја сам у свом тексту само објаснио шта се догодило пре четрдесет година, не товарећи никоме никакав „прљав веш” на врат, (можда само мало прекора „борачким јуришницима”). Али ако ПДЂ сматра да је понашање ЗДИ био „прљав веш”, утолико пре је требало много раније да га опере! Не може он себе оправдати тиме што при тим неким догађајима није био директор ЗДИ. Он то сада јесте, и ако има „прљавог веша” мора да га пере он, заједно са нама. Шта ја друго тражим? И шта сам ја друго тражио све време? Не да не могу и ја да опростим Змајевим дечјим играма, него само нећу да заборавим шта се догађало! Ја сам у те ЗДИ својевремено инвестирао неко своје драгоцено време и стваралачку снагу и емоције!

          Што се тиче Швеђана, то је био разговор који је водила Јасминка Петровић, па је било питања са њене и наше стране, али је и колега са којим смо разговарали питао понешто, па и то да ли је било случајева репресије код нас. Ја сам поменуо случај Данојлићеве књиге, а заборавио да поменем случај Голубњаче, коју је наручило Позориште Бошко Буха, па сам и о томе касније попричао са шведским колегом. Да, њега је то интересовало, а ја нисам мислио, а ни сада не мислим да је то „прљав веш”, већ одјек једног времена у коме је било репресије, коју сада треба помињати да је не заборавимо, и да је никада више не би било.

          Поп Ђурђев пише: „Унапређење рада ЗДИ јесте интерес свих, али посебан самит писаца из лектире не мислим да би донео богзна шта ново. Имена понуђених саговорника су за сваки респект, али не видим каквим би ме конструктивним предлогом могли изненадити Д. Максимовић и Д. Радовић, који су упокојени давно пре мог доласка у ЗДИ...“

          Да је жив Душко Радовић би му сад отпевао (да парафразирам):

                   Поп Д. Ђурђев у ЗДИ влада

                   Ко Угандом Иди Амин Дада!

          Сироти директор! Он „мисли” да уз писце из лектире иде колоквијална синтагма „богзна шта”, он „не види” могућност „конструктивних предлога” од Д. Максимовић и Д. Радовића! Заборавља да су Десанка и Душко, чак и „упокојени”, паметнији од свих нас, на челу са ПДЂ, што сам ја донекле и показао у току ове преписке цитирајући Душка Радовића!

          А то да ли је Академија Сарадници сунца - спонтани побачај не зависи нимало од апатичних, инертних ватрогасаца, шумара и ловаца у мутном, него ће зависити од нас "из лектире" и ових "што су стасали и стасавају". А као што сам рекао и прошли пут, у највећој мери зависи од политичке воље! Ја сам оптимиста и не може ме нико и ништа поколебати у томе. Верујем да ће у Србији бити памети, а онда и новца, да се та идеја оствари!

          И нисам „лицемеран”, као што ПДЂ подмеће (не знам ни да ли бих умео то да будем и да хоћу!) кад предлажем сарадњу са свима у остваривању ове идеје. Наравно, право је свакога да одбије сарадњу, не може нико силом одвести бабу на игранку!