Просветитељ и светитељ

Није могуће одвојити Светог Саву од православља и учинити да прослава његовог дана, који се празнује као школска слава, има искључиво световни карактер. „Не можете хируршки одвојити верско и културно-историјско наслеђе, црквено и световно у лику Светог Саве, али нико нормалан то и не жели да уради”, каже презвитер мр Александар Ђаковац, главни и одговорник уредник „Православља“, новина Српске патријаршије и члан Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке.

– Примера као што је овај имате свуда у свету. Не можете тако лако одвојити хришћанство од европског културног и историјског наслеђа јер оно је његов саставни део. У Ирској, на пример, као заштитник земље слави се хришћански светац – Свети Патрик. То је национални празник и нико нема ништа против тога. У исламски земљама, када се слави Курбан-бајрам затворене су не само радње муслимана, него и хришћана. Такве ствари могу да сметају само некоме ко је нетолерантан, искључив, некоме ко жели да прикупи политичке поене – сматра отац Александар.

Дан Светог Саве, као празник образовања и писмености, званично се слави као школски празник од четрдесетих година 19. века. Историчар Предраг Марковић наводи да је Савиндан прво почео да се слави у Војводини одакле се проширио у све друге српске крајеве, као и да је увек имао изразито просветитељски карактер.

– То је било по узору на европске моделе, нарочито оне који су долазили из Немачке, и који су подразумевали стварање националног и културног идентитета. Такве прославе су биле модерна појава с којом је почело формирање српског грађанског друштва – наглашава Марковић.

Просветитељски карактер празника, по његовом мишљењу, надилази његов верски значај, али додаје и да они којима смета да се овај празник обележава у школама треба да се запитају зашто им смета прослављање једног хришћанског светитеља.

– Такви су блиски талибанима који су у Авганистану срушили највећу статуу Буде само зато што им је сметао светитељ друге вере. Парадокс је да је у 13. веку, када наша браћа Бошњаци још нису били муслиманске вере, Свети Сава деловао и на њиховом подручју. Ако говоре бошњачким језиком он је део и њиховог културног наслеђа које је старије од вере – истиче Марковић.

Светосавске прославе, од почетка њиховог обележавања и празновања у школама, увек су делимично имале и верски карактер: њихов саставни део били су одласци на литургије или сечење славског колача у школама. У периоду после Другог светског рата, па све до новијег доба, свештеници су готово потпуно били протерани из школа, а Савиндан је изгледао другачије него сада.

Директор београдске основне школе „Ђура Даничић”, Слободан Малушић, наводи да је раније било незамисливо да свештеник долази на школску прославу Светог Саве и да није било ни резања славског колача или паљења свеће.

– Обележавање дана Светог Саве обично се сводило на час посвећен његовом животу, најчешће га је држао наставник историје. Међутим, у последњих неколико година вратили смо се својој традицији. Можда годину или две пре увођења веронауке у школе, образовне установе које су то желеле могле су да позову свештеника на школску прославу и пресеку с њим колач. Од када у школама постоје вероучитељи то је и уобичајено. Међутим, у нашим школским прослава централни догађај је светосавска академија којој присуствују родитељи, ђаци, представници општине и други гости, а коју осмишљавају ученици и наставници – каже Малушић.

Овогодишње светосавске академије, осим уобичајеног програма, светосавске химне, рецитација и драмских приказа о животу Светог Саве, обележио је и позив муфтије који је на челу Исламске заједнице у Србији, Муамера Зукорлића, на бојкот Савиндана, уз образложење да је то пројекат асимилације муслимана и да сечење славског колача у школи вређа њихова верска осећања. Исламска заједница у Србији позвала је родитеље и ђаке на активни и пасивни отпор учествовању у светосавским приредбама. Представници других националних и верских мањина у изјавама медијима наводили да не сматрају да прослава Светог Саве угрожава њихова национална или верска осећања.

Ј. Чалија