Prosvetitelj i svetitelj

Nije moguće odvojiti Svetog Savu od pravoslavlja i učiniti da proslava njegovog dana, koji se praznuje kao školska slava, ima isključivo svetovni karakter. „Ne možete hirurški odvojiti versko i kulturno-istorijsko nasleđe, crkveno i svetovno u liku Svetog Save, ali niko normalan to i ne želi da uradi”, kaže prezviter mr Aleksandar Đakovac, glavni i odgovornik urednik „Pravoslavlja“, novina Srpske patrijaršije i član Odbora za versku nastavu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

– Primera kao što je ovaj imate svuda u svetu. Ne možete tako lako odvojiti hrišćanstvo od evropskog kulturnog i istorijskog nasleđa jer ono je njegov sastavni deo. U Irskoj, na primer, kao zaštitnik zemlje slavi se hrišćanski svetac – Sveti Patrik. To je nacionalni praznik i niko nema ništa protiv toga. U islamski zemljama, kada se slavi Kurban-bajram zatvorene su ne samo radnje muslimana, nego i hrišćana. Takve stvari mogu da smetaju samo nekome ko je netolerantan, isključiv, nekome ko želi da prikupi političke poene – smatra otac Aleksandar.

Dan Svetog Save, kao praznik obrazovanja i pismenosti, zvanično se slavi kao školski praznik od četrdesetih godina 19. veka. Istoričar Predrag Marković navodi da je Savindan prvo počeo da se slavi u Vojvodini odakle se proširio u sve druge srpske krajeve, kao i da je uvek imao izrazito prosvetiteljski karakter.

– To je bilo po uzoru na evropske modele, naročito one koji su dolazili iz Nemačke, i koji su podrazumevali stvaranje nacionalnog i kulturnog identiteta. Takve proslave su bile moderna pojava s kojom je počelo formiranje srpskog građanskog društva – naglašava Marković.

Prosvetiteljski karakter praznika, po njegovom mišljenju, nadilazi njegov verski značaj, ali dodaje i da oni kojima smeta da se ovaj praznik obeležava u školama treba da se zapitaju zašto im smeta proslavljanje jednog hrišćanskog svetitelja.

– Takvi su bliski talibanima koji su u Avganistanu srušili najveću statuu Bude samo zato što im je smetao svetitelj druge vere. Paradoks je da je u 13. veku, kada naša braća Bošnjaci još nisu bili muslimanske vere, Sveti Sava delovao i na njihovom području. Ako govore bošnjačkim jezikom on je deo i njihovog kulturnog nasleđa koje je starije od vere – ističe Marković.

Svetosavske proslave, od početka njihovog obeležavanja i praznovanja u školama, uvek su delimično imale i verski karakter: njihov sastavni deo bili su odlasci na liturgije ili sečenje slavskog kolača u školama. U periodu posle Drugog svetskog rata, pa sve do novijeg doba, sveštenici su gotovo potpuno bili proterani iz škola, a Savindan je izgledao drugačije nego sada.

Direktor beogradske osnovne škole „Đura Daničić”, Slobodan Malušić, navodi da je ranije bilo nezamislivo da sveštenik dolazi na školsku proslavu Svetog Save i da nije bilo ni rezanja slavskog kolača ili paljenja sveće.

– Obeležavanje dana Svetog Save obično se svodilo na čas posvećen njegovom životu, najčešće ga je držao nastavnik istorije. Međutim, u poslednjih nekoliko godina vratili smo se svojoj tradiciji. Možda godinu ili dve pre uvođenja veronauke u škole, obrazovne ustanove koje su to želele mogle su da pozovu sveštenika na školsku proslavu i preseku s njim kolač. Od kada u školama postoje veroučitelji to je i uobičajeno. Međutim, u našim školskim proslava centralni događaj je svetosavska akademija kojoj prisustvuju roditelji, đaci, predstavnici opštine i drugi gosti, a koju osmišljavaju učenici i nastavnici – kaže Malušić.

Ovogodišnje svetosavske akademije, osim uobičajenog programa, svetosavske himne, recitacija i dramskih prikaza o životu Svetog Save, obeležio je i poziv muftije koji je na čelu Islamske zajednice u Srbiji, Muamera Zukorlića, na bojkot Savindana, uz obrazloženje da je to projekat asimilacije muslimana i da sečenje slavskog kolača u školi vređa njihova verska osećanja. Islamska zajednica u Srbiji pozvala je roditelje i đake na aktivni i pasivni otpor učestvovanju u svetosavskim priredbama. Predstavnici drugih nacionalnih i verskih manjina u izjavama medijima navodili da ne smatraju da proslava Svetog Save ugrožava njihova nacionalna ili verska osećanja.

J. Čalija