Није свако страдање Бошњака геноцид

У многе бошњачке куће, као својеврсну историјску читанку, Бошњачка културна заједница послала је национални календар у коме су обележени значајни датуми ове националне мањине. Странице овог календара, између осталог, подсећају да су Бошњаци страдали више пута у последња два века. Набројано је страдање Бошњака у Новом Пазару 1945, у Лимској долини 1943, затим у Плаву и Гусињу 1913, пре 300 година у Подгорици, Колашину и Никшићу, пре 87 година у селу Старчевићу код Тутина, пре 86 година у Шаховићима код Бијелог Поља. Подсећа се и на Сребреницу и Штрпце.

Главни муфтија Муамер Зукорлић сабрао је да је над Бошњацима извршено „више од десет геноцида”, а од тога већина у Санџаку. Већ наредног дана Зукорлић је предложио да Интернационални универзитет и БКЗ формирају центар за истраживање геноцида, како би се знало шта се где догодило, „не због освете, ње не сме да буде, него да се не заборави”.

– Страдања Бошњака, као и других народа на овом простору свакако је било, али се стиче утисак да се олако употребљава реч геноцид – каже дугогодишњи хроничар овог краја адвокат Рамиз Црнишанин.

Он указује на правну дефиницију појма геноцид (у погледу намере, свирепости и броја жртава) и у складу са тим се слаже да се страдање Бошњака у Лимској долини у Другом светском рату може сврстати у геноцид који приписује у кривицу четничком команданту Павлу Ђуришићу. На другој страни, стрељање неколико стотина Бошњака 1945. године на Хаџету у Новом Пазару никако не може да се упише у геноцид, сматра Црнишанин.

– Напротив, то је обрачун комунистичких власти са злочинцима и сарадницима окупатора – каже Црнишанин.

И данас траје дилема шта су представљали Аћиф Хаџиахметовић (Аћиф ефендија) и Ахмед Даца, прваци градске власти под немачком окупацијом. Јесу ли били злочинци, како их памте Срби овог краја и третира званична историја, или „хероји одбране Новог Пазара од четника” како их представљају присталице њихове рехабилитације.

Црнишанин истиче да је готово постало модерно да се страдање свог народа олако „унапреди” у геноцид, али указује и на неспремност да се осуде и правим именом назову злочини сопственог народа и наводи пример „врдања” српског парламента око дефинисања догађаја у Сребреници.

И историчар др Слободан Марковић са Факултета политичких наука указује да се термин геноцид „олако користи у историјским наративима на Балкану, и то увек с истим циљем да се супротна страна прикаже као зла, а сопствена као највећи страдалник у историји”.

– И српски публицисти су користили овај образац деведесетих година. Новија истраживања показују да наративи геноцида, тј. стално понављане приче о геноциду над сопственим народом лако воде у сукобе и рат ако се појављују у контексту национализма. Једна конференција на ту тему је недавно одржана у Лондону. Укратко, муфтија Зукорлић се игра ватром у просторији пуној барута – оцењује Марковић.

Председник Извршног одбора БКЗ-а Самир Тандир, иначе учесник у изради националног календара, често истиче да је над Бошњацима извршено више од десет геноцида.

– Сви злочини над Бошњацима, које смо поменули, по свим елементима, не само по броју жртава, већ и по бруталности и по циљевима који су се хтели постићи, уклапају се у дефиницију геноцида. И да не буде дилеме, није то само лаичка оцена нас из БКЗ, већ и врхунских научника историчара из Сарајева –казао је Тандир за „Политику”.

Шта муфтија и његови следбеници желе и шта могу да постигну сталним потенцирањем приче о геноцидима над Бошњацима? Слободан Марковић у томе види сасвим јасан циљ – потребно је хомогенизовати Бошњаке против Срба и створити утисак на симболичком нивоу да су Срби, у непосредној прошлости, били опседнути тиме да одстране Бошњаке.

– Једном када се успостави такав симболички поредак у коме смо „ми” жртва, а наши суседи „историјски непријатељи”, то одмах ствара идеалан простор за политичке сукобе и изискује потребу хомогенизације и установљења вође-избавитеља, што у овом случају треба да буде муфтија Зукорлић. Када се томе дода и историја која се гради на митским основама онда је цео процес додатно олакшан. Реч је, као и обично, о ситним политичким циљевима који су увијени у измишљену бригу за судбину сопствене групе – истиче Марковић.

Како додаје, на друштвеном плану делатност муфтије Зукорлића и политичке групе око њега води непотребним тензијама и нарушава етничке односе у Рашкој области, односно северном Санџаку.