Бојни поклич мајке-тигра

Исповест једне мајке је у САД изазвала ширу пажњу од египатских демонстрација. Чланак Ејми Чуа „Зашто су кинеске мајке супериорне” произвео је незапамћену лавину реакција и коментара, а њена књига „Бојни поклич мајке-тигра” већ у првих неколико дана пробила се међу шампионе читаности. Сама ауторка, професор права на универзитету Јејл, преко ноћи је постала мета милионског „гуглања”.

Чиме је то Ејми Чуа изазвала толику пажњу? Делимично сочним детаљима из живота њене већ генерацијама успешне породице, чији висок статус Чуа жели да одржи примењујући васпитне методе које су на њој користили њени родитељи. А те методе нису нимало модерне. Њен отац, који је као прва генерација имиграната постао професор на Берклију, после прославе такмичења на којем је мала Ејми освојила друго место, запретио је: „Да ме никад више ниси овако понизила.” У том духу, нека од правила које Ејми примењује јесу да се никад не сме добити оцена мања од пет и да се мора бити најбољи у свим предметима осим физичког. У породици Чуа забрањено је гледање телевизије и играње компјутерских игрица. Уместо тога, њене ћерке (које иначе и саме сматрају да ће на својој деци спроводити „кинески” метод) проводе слободно време усавршавајући своје вундеркиндске способности на клавиру и виолини.

Међутим, иза Чуиних помало сензационалистичких, у некој мери снобовских и у сваком случају на другу децу тешко применљивих примера, крије се теорија васпитања и живота која је изазвала праву панику. Основни механизам васпитне технике мајке-тигра јесте одлагање задовољства: деци се ускраћују лако доступне радости зарад потенцијално већих награда у будућности. У једном од примера који је изазвао велико згражање, Чуа своју ћерку сатима тера да усавршава клавирску композицију, осујећујући њену потребу за разонодом и одмором, зато јер ће то временом бити награђено вештином и успехом који из те вештине произилази. И заиста, много пре него што се Чуа бацила на популарисање кинеског начина васпитања, амерички психолог Волтер Мишел је показао да је способност детета да одложи задовољство високо позитивно корелисана са успехом двадесет година касније. Огромна презадуженост америчког и уопште западног становништва јесте драстично подсећање у којој мери је ова способност данас окрњена, јер масовно узимање кредита и није ништа друго него израз жеље која мора бити задовољена овог тренутка. Слике Чуине деце, која по цео дан уче и вежбају, у свест презадужених америчких родитеља призвала је не само њихову осредњу, а у своју посебност уверену децу већ и страх од незадрживог продора амбициозних и штедљивих чланова кинеске тигар-економије.

Иако одлучно одбацује потеру за тренутним задовољством, због чега некима делује сурова, филозофија у основи тигар-васпитања јесте изразито оптимистична. То можда најбоље илуструје Чуина рођена сестра, са којом је, упркос Дауновом синдрому, мајка сатима вежбала клавир. Када се показало да се нека биолошка ограничења ипак не могу превазићи, успех није измишљен у том неуспеху, већ је извојеван у две златне медаље у пливању на Олимпијским играма за хендикепиране.

Чуа такође верује у двосмерност међугенерацијских односа у којима чином рођења дете постаје „дужник” родитеља, а не обрнуто. Модеран родитељ верује да дете није тражило да буде рођено, и осећа се дужним да му испуњавањем жеља то бар у некој мери надокнади; само дете нема практично никакве обавезе према родитељу, већ само према својој будућој деци. Тако данас срећемо родитеље у поодмаклим годинама који на крају радног века узимају кредите, продају станове и одричу се пензија да би њихова деца – одрасли људи на врхунцу снаге – задовољила „елементарне” животне потребе. Насупрот томе, мајка-тигар је породични ауторитет према којем деца до краја живота имају обавезе. На тај начин, плодове некадашњих заједничких одрицања убиру не само деца него и родитељи.

„Кинеско” васпитање је питање духа, а не националности – сама Чуа тврди да су „амерички очеви-оснивачи били кинеске мајке”. Варијанте „кинеског” васпитања постоје свуда у свету, а многи елементи су не тако давно били опште место и на нашим просторима. Ко је пре педесет година мислио да је самопоуздање кључ животног успеха или да је основна дужност родитеља да дете чини срећним? Када сам ја са шест година на такмичењу из клавира освојила шесто место у оквиру треће награде, почела сам да инсистирам да сам била „трећа”: на то ме је мајка одвела до табле и избројала ми свих шеснаест имена која су имала више бодова од мене. Не баш револуционарна, али данас све чешће заборављана премиса таквог односа била је да без реалног сагледавања сопствених достигнућа нема ни разлога ни начина да се напредује.

доктор психологије