Где почиње будућност

Дебитантски филм сценаристе и редитеља Николе Лежаића – „Тилва рош“, у најкраћем, прича је о троје младих људи из Бора судбински увезаних у протесте за социјална права радника на улицама некада највећег рудника бакра у Европи. Реч је о тинејџерској драми која тематизује односе тинејџера ухваћених у вакууму између детињства и уласка у свет одраслих, у којем их чека неизвесност.

Естетиком, темом и поступком неодољиво подсећа на неке од Гас ван Сентових филмова („Мој приватни Ајдахо“, „Параноид парк“), али и на неке друге америчке филмове у којима су у средишту „социјално неприлагођени клинци“, млади на ивици зрелости у очајничком покушавају да пронађу смисао и сврху у животу.

 Лежаић се фокусира на омалену скејтерску заједницу, српску „Јутјуб“ и „Фејсбук“ генерацију која се културолошки не разликује од било које друге у свеопште глобализованом (западном) свету. Транспонујући специфичну скејтерску естетику бунтовништва у домаћи контекст, у транзицијском простору и времену, Лежаић наговештава униформност будућности и указује на непостојећу слободу од социокултуролошког детерминизма.

 Млади аутор се определио за рад са глумцима натуршчицима што је предео увек пун замки. Међутим, Лежаић и над тим има контролу. Полази му за руком да сву тинејџерску деструкцију, емоције које измичу контроли и спонтаност тренутка, споји и укомпонује у доследан филмски облик. Смештајући своје аутентичне, искрене и неспутане младе јунаке у простор опустелог ( на влашком) „тилва роша“ – црвеног брда (црвени трагови руде бакра) осиромашеног рударског краја, Никола Лежаић портретише судбине и појединачне и групне, стварајући драму која надраста локалне оквире и уздиже се на универзални план.

 Добро је што Бор у овом филму није сликан као источноевропска постиндустријска пустиња, какав је виђен у Новковићевом филму „Бели, бели свет“, већ као место ауторовог рођења и одрастања и као такав – као „најлепше место на свету“. Фотогенично, узбудљиво и убедљиво, баш као у филмовима са америчког средњег запада. Добро је и то што Лежаић кроз рафинирано изведен, а у суштини за филм покретачки, мелодрамски „загрљај“ три главна јунака – Тода, Стефан и Дуња – наговештава и класну раслојеност која ће одредити њихову појединачну будућност, и то баш ту, на раскрсници њиховог последњег залудног лета.

 Није, међутим, добро то што је сценарио прилично танак за трајање филма од 100 минута. Не постоји суштинска драмска материја, превише је понављања па чак и у грађењу атмосфере (камера из руке и сниматељска „догма“ директора фотографије Милоша Јаћимовића), а и ликови, ма колико били симпатични и аутентични, нису довољно дефинисани. Превише је и „jackass“ видео-клипова у филму, јер се њиховом прекомерном употребом не добија много у драмском ткиву, већ се стиче утисак да су ту више у функцији „попуњавања рупа“...

 Али, све се ово да оправдати ауторовим неискуством (ипак је ово дебитантски филм). Оно што је најважније јесте то што из филма „Тилва рош“ зрачи она фина доза стваралачке искрености и непретенциозности, какве већ дуже нема у српском филму. Никола Лежаић је као сценариста, редитељ, монтажер и један од продуцената (ту су још и Урош Томић и Мина Ђукић), срчано уложио себе, и то ваља поштовати.