Gde počinje budućnost

Debitantski film scenariste i reditelja Nikole Ležaića – „Tilva roš“, u najkraćem, priča je o troje mladih ljudi iz Bora sudbinski uvezanih u proteste za socijalna prava radnika na ulicama nekada najvećeg rudnika bakra u Evropi. Reč je o tinejdžerskoj drami koja tematizuje odnose tinejdžera uhvaćenih u vakuumu između detinjstva i ulaska u svet odraslih, u kojem ih čeka neizvesnost.

Estetikom, temom i postupkom neodoljivo podseća na neke od Gas van Sentovih filmova („Moj privatni Ajdaho“, „Paranoid park“), ali i na neke druge američke filmove u kojima su u središtu „socijalno neprilagođeni klinci“, mladi na ivici zrelosti u očajničkom pokušavaju da pronađu smisao i svrhu u životu.

 Ležaić se fokusira na omalenu skejtersku zajednicu, srpsku „Jutjub“ i „Fejsbuk“ generaciju koja se kulturološki ne razlikuje od bilo koje druge u sveopšte globalizovanom (zapadnom) svetu. Transponujući specifičnu skejtersku estetiku buntovništva u domaći kontekst, u tranzicijskom prostoru i vremenu, Ležaić nagoveštava uniformnost budućnosti i ukazuje na nepostojeću slobodu od sociokulturološkog determinizma.

 Mladi autor se opredelio za rad sa glumcima naturščicima što je predeo uvek pun zamki. Međutim, Ležaić i nad tim ima kontrolu. Polazi mu za rukom da svu tinejdžersku destrukciju, emocije koje izmiču kontroli i spontanost trenutka, spoji i ukomponuje u dosledan filmski oblik. Smeštajući svoje autentične, iskrene i nesputane mlade junake u prostor opustelog ( na vlaškom) „tilva roša“ – crvenog brda (crveni tragovi rude bakra) osiromašenog rudarskog kraja, Nikola Ležaić portretiše sudbine i pojedinačne i grupne, stvarajući dramu koja nadrasta lokalne okvire i uzdiže se na univerzalni plan.

 Dobro je što Bor u ovom filmu nije slikan kao istočnoevropska postindustrijska pustinja, kakav je viđen u Novkovićevom filmu „Beli, beli svet“, već kao mesto autorovog rođenja i odrastanja i kao takav – kao „najlepše mesto na svetu“. Fotogenično, uzbudljivo i ubedljivo, baš kao u filmovima sa američkog srednjeg zapada. Dobro je i to što Ležaić kroz rafinirano izveden, a u suštini za film pokretački, melodramski „zagrljaj“ tri glavna junaka – Toda, Stefan i Dunja – nagoveštava i klasnu raslojenost koja će odrediti njihovu pojedinačnu budućnost, i to baš tu, na raskrsnici njihovog poslednjeg zaludnog leta.

 Nije, međutim, dobro to što je scenario prilično tanak za trajanje filma od 100 minuta. Ne postoji suštinska dramska materija, previše je ponavljanja pa čak i u građenju atmosfere (kamera iz ruke i snimateljska „dogma“ direktora fotografije Miloša Jaćimovića), a i likovi, ma koliko bili simpatični i autentični, nisu dovoljno definisani. Previše je i „jackass“ video-klipova u filmu, jer se njihovom prekomernom upotrebom ne dobija mnogo u dramskom tkivu, već se stiče utisak da su tu više u funkciji „popunjavanja rupa“...

 Ali, sve se ovo da opravdati autorovim neiskustvom (ipak je ovo debitantski film). Ono što je najvažnije jeste to što iz filma „Tilva roš“ zrači ona fina doza stvaralačke iskrenosti i nepretencioznosti, kakve već duže nema u srpskom filmu. Nikola Ležaić je kao scenarista, reditelj, montažer i jedan od producenata (tu su još i Uroš Tomić i Mina Đukić), srčano uložio sebe, i to valja poštovati.