Нова елита

Ужелео сам се провода. Већ сам заборавио она младалачка лудовања на журкама у становима, ђускања у дискотекама до изнемоглости и опијање у кафанама до зоре. Радознао и намамљен изјавама лепотица на разноразним телевизијама да се на сплавовима окупља нова елита овог друштва, да је тамо прави живот, уштинух од зараде 5.000 динара и прошлог четвртка кренух у авантуру. Да се мало промувам и покушам да се уденем у ту елиту, да и ја коначно постанем неко и нешто. Па куд пукло...

На дунавској обали имао сам велики избор сплавова. Примакао сам се једном који ми је деловао гламурозно, али и мистично. Обрадовах се кад на другом крају мостића, на самом улазу, угледах двојицу рмпалија. Кад им се примакох, они се испречише као два кербера.

– Куда? – упита ме онај набијени, нижи растом, са енглеском травом на глави.

– Па, ја бих мало да се забавим. Дошло ми тако... – почех да бунцам и сам изненађен својом збуњеношћу.

– Имаш ли цевку? – би радознао онај крупнији, прави Коџак.

– Молим? Какву цевку? Не идем да роним већ...

У трену ме скопаше, један ме спреда опипава од рамена наниже, други с леђа, од врата до пета. Баш као они амерички полицајци. Било им је сумњиво што сам дошао градским превозом, што немам макину, што ми из џепова не искачу сребрне и златне платежне картице.

Извукох стидљиво пет новчаница од по 1.000 динара, моје благо.

– С том ловом си дошао у провод на наш сплав? Бриши, слепи чворе, док те нисмо бацили у Дунав. Овде немаш шта да тражиш. Окушај срећу на неком другом сплаву – говорио је онај кечер, дахћући ми за вратом, док ме гурао преко мостића назад на обалу.

Тек је једанаест сати увече. Не плашећи се манијака и разбојника, храбро као Мали Џон, другар Робина Худа, јурио сам кроз мрак на савску обалу. Бес ми је био врло ефикасно погонско гориво. Ма, стигао сам тамо, чинило ми се, за непуних пола сата. И зауставио се испред сплава са којег је допирала умилна музика.

Као какав освајач тврђаве, пређох самоуверено мостић и уђох у заиста лепо уређен ресторан. Угледах у једном ћошку слободно место и елегантно, као да ту висим сваки дан, прођох кроз салу и седох за сто. Приђе конобар, прав као јаблан, и ја му поручих ракију. Он ме погледа чудно, заврте неколико пута главом и оде. Тек тада угледах на готово свим столовима пића која ми се учинише као коктели, у раскошним бојама. Пријатна музика је надирала у мене и пожелех да плешем, да бирам даму. Али, коју? У ресторану се чуо тихи жамор, некакво мрмљање. Нико није плесао, иако је постојао подијум за игру. Освртао сам се око себе и видео како многи, иако су у друштву својих вршњака, у нешто зуре. Нико никога не слуша, свако говори за себе. И свако има своју тачку у коју нетремице гледа. Имао сам утисак као да је свако од њих сам на пустој железничкој станици, где нервозно очекују да неко стигне. Додуше, било је доста и оних који су се стално окретали, као да су очекивали да их неко препозна, да му са суседног стола махне руком. Па, људи, ево ме, стигао сам, долазило ми је да устанем од стола и викнем, да на тај начин прекинем то блејање. Нико ме није примећивао, а мени се плесало. Нема чак ни конобара да ми донесе ракију. Шчепао бих и њега око паса само да отплешем тај смртоносни аргентински танго. Е, мој друшкане, кажем себи, вечерас имаш худу срећу.

Елегантно, како сам ушао у ресторан, тако га, на врховима ципела, напустих. Пођох обалом према Блоку 45. Кад, са неког сплава одјекује песма и свирка. Обалом се разлежу Цецин, Секин и Стојин глас. Зачуше се и трубачи. Као да је Гуча пресељена у Нови Београд. Нисам дуго размишљао.

Нек` иде живот! Овде ме нико није пипао, на том сплаву нико никога није чекао, овде је свако себи био довољан. Дим цигарета се мешао са димом роштиља. На неколико столова заносне девојке удариле у трбушњак. Неки се облизују, други се опијају. Сви играју између столова. Као да су у трансу. На једном столу попело се њих неколико, што девојака, што младића. Почнем и ја да режим, фркћем, заврљачим сако из којег сам претходно узео оних пет хиљадарки, попнем се на сто и заурлам.

– Певајте, господине – рече млада дама која ме куковима, као бик тореадора, стално набадала.

Нисам знао ниједну реч тих новокомпонованих песама. Почео сам само да отварам уста, као риба на сувом, да нешто мумлам. То моје шапутање личило је на молитву Богу за спас пред катастрофу. Неко ми донесе једну, па другу криглу пива. После пете престао сам да бројим. Кроз главу ми је пролазило само питање: ко ће то да плати? У једном трену сплав поче да се врти око мене. Све више су се стварали услови да слетим са стола и треснем на људе који су около скакали. Десна рука ми махинално пође ка алкици на левој аркади младића који је био у трансу. Он се, међутим, окрену и рука оста да ми виси у ваздуху. Губећи равнотежу, кроз маглу сам видео другу алкицу, окачену на пупак неке девојке која се тако мајсторски увијала, као да је дошла са Истока. Кажипрст моје десне руке потражи спас у тој алкици. Ево, ни данас, три дана после тог џумбуса, није ми јасно како је улетео у тај кружић. А добро знам да никада нисам био сињски алкар, чак ни у сну.

И тада поче мој пад са стола, на леђа. Трбушна плесачица, бојећи се да јој не откинем пупак и добро парче коже са стомака, полете за мном. Најпре ударих леђима на нечије главе, а онда добро затресох сплав. Кроз неку секунду на моја прса сручи се тело плесачице, а њена глава тресну посред мог лица и закова ме за под.