Право слабијег

Генерални секретар НАТО-а боравио је јуче у Београду. Јап де хоп Схефер разговарао је са премијером Коштуницом. И свако је рекао своје. Српски премијер је темељно оспорио мандат Мартија Ахтисарија. Његов посао, каже Коштуница, није био отварање државног питања Србије него компромисно решење за будући статус Косова и Метохије.
Коштуница је објаснио српску платформу за разговоре у Бечу. Тамо су резолутно одбачени сви Ахтисаријеви предлози који негирају интегритет државе Србије. А негирају је сви, или скоро сви.

Генсек НАТО-а је, с своје стране, казао да НАТО подржава процес који води Марти Ахтисари.

Тако су важни разговори настављени у сенци великих противречности. Србија не може да пристане на Ахтисаријеве политичке пројекције. Тај човек се, међутим, не обазире на став Београда и његове необориве аргументе. У актуелном односу

снага изгледа да таквих аргумената нема. Тако се српски премијер сусрео с новим рангом политичких компромиса и личном дилемом: како разговарати с генералним секретаром алијансе и предочити му адуте које он очито сматра другоразредним.

Србија, иначе, чува у свом памћењу довољно лоших успомена са генералним секретарима НАТО-а. Тако је Хавијер Солана с годинама од јастреба еволуирао до државотворца на Балкану. Ништа, међутим, више није исто: Србија је чланица Партнерства за мир. Њена позиција је знатно боља од позиције Милошевићеве Југославије у своје време, тако да нимало није извесно да би Схефер, у било којим околностима, могао да има макар и симболичну улогу улогу Хавијера Солане из његове милитантне фазе.

Тако је генсек Јап де хоп Схефер мало више говорио о улози Србије у Партнерству него о учинку Ахтисарија у Србији. Као да је у том односу могућа некаква компензација. Каква – о томе није говорио, нити је у овој фази кризе могао да је спецификује. На њу, наравно, Србија не пристаје, а Схефер тај протест хладнокрвно игнорише. Такав је, уосталом, његов посао. Пре неколико месеци он је рекао да НАТО неће дозволити било какве инциденте на Косову и Метохији. А ипак је таквих инцидената било. Њих су изазвали Албанци, незадовољни ефектима Ахтисаријевог рада, који би морао да их води до усхићења. У њиховом памћењу насиље доноси радост, то јест значајне историјске концесије. И сада, после свега, после капиталног незадовољства Србије Ахтисаријевим радом, из Приштине стижу претње. Само ако независност Косова "закасни", следи свима нама нови талас насиља.

Господин Схефер не може бити потпуно сигуран у делотворност своје секретарске одлучности. Он је рекао "да НАТО неће дозволити...", али то би могла само да буде црвена марама за оне који знају шта им је све донела шовинистича герила.

Због тога се он често затекне на Балкану, идеалном терену за све контроверзе. Србија је члан Партнерства, али не признаје Ахтисарија. Коштуница зна да има шта да каже Схеферу, али од њега чује оно што не жели. Схефер зна да је Србија "важан фактор стабилности", али нема разумевања за њене судње муке.

Коштуница је упорно покушавао да Схеферу укаже на међународно право. Али, тај човек ради у Бриселу, и челник је најјаче војне коалиције на свету.

Све остало је компромис.