ШЕСТИ ПРИНЦИП И ДРУГИ ИЗБОРИ

Ово што се од прекјуче зове шести принцип одувек је био – први. Дан после јануарских избора било је јасно да је резултат парламентарне трке такав да корпус странака које називамо демократским морају успоставити висок ниво кохабитације уколико се не одлуче за нове изборе. Преведено на српски, било је јасно да они који су слабије прошли, а то су ДСС и НС, такозвана Народњачка коалиција, плус Г17 плус, неће Демократској странци дати и јаре и паре и једино је Божидар Ђелић веровао да ће бити мандатар нове владе.

То што се сада назива шестим принципом, по редоследу обелодањивања у јавности, разматрано је знатно пре првих пет принципа који сви до једнога припадају општим местима српског политичког батргања између чувања државног достојанства и неминовности. Ту је оно чувено не дамо Косово, дамо Младића и још три мантре око европских интеграција, корупције и криминала и смањивања сиромаштва.

Тих пет принципа били су нека врста предјела на преговарачком столу заинтересованих страна. Чекало се главно јело – а то је, како то увек бива на тој врсти трпезе, расподела моћи. Поједностављено, принцип се базира на идеји да је много мачку говеђа глава – односно да ДС не може да има и председника државе и председника владе.

Калкулатори у страначким централама прегревали су се с обзиром на то да Србију до краја године чекају председнички, покрајински и локални избори, с нагласком на Београд. Ма шта ви мислили о нашим актуелним политичарима, они ипак умеју да сагледају целу слику, барем када се о њиховој кожи ради, и схватају да је питање премијера тек један камен у том мозаику, можда и централни, али да сам по себи није – слика.

То је Коштуници дало широк маневарски простор и потeзање шестог принципа пребацило је лопту у двориште Бориса Тадића који је изложен жестоком притиску, највећем у његовој каријери.

Претерују они који тврде да би Тадићев пристанак на Коштуницу као премијера значио самоубиство, у политичком смислу, и странке и лидера, јер ће се неки рационалан одговор увек пронаћи. Један се већ појављује у јавности, а то је да Коштуница нема никаквих шанси у председничкој трци с Томиславом Николићем, дочим, Тадић би уз подршку одобровољених партнера из демократског блока могао поново да победи представника радикала.

Оваквим образлагањем вероватне одлуке о "подели власти" Тадић би доказао несебичност и уважавање ширег друштвеног и државног интереса с рачуницом да ће гласачи показати разумевање за толико његово одрицање и брижност, ако га већ не покаже Божидар Ђелић коме би могла припасти победа на споредном фронту рововске битке – потпредседник с функцијом министра финансија.

Биће загрижених који Тадићу овај узмак неће опростити и наговараће га да преузме ризик нових избора. Не верујем да ће Тадић подлећи том притиску. Он, једноставно, не може да састави владу и мало је вероватно да би био у бољој позицији уколико се распишу нови избори.

С Коштуницом као премијером Србија би добила стабилну владу с капацитетом да изгура цео четворогодишњи мандат, а чини ми се да је Србији у овом тренутку, па и Тадићу и његовој странци, потребнија стабилност него нова изборна авантура. У том смислу Коштуница је рационална опција и дуговечност те владе обезбедила би и Тадићу довољно времена да санира узнемирене присталице, страначке колеге и претенденте на разне положаје.

Сигуран сам да би овакво решење добило подршку и од међународних фактора, а народна подршка зависиће од резултата те владе и то најпре на два узгредна принципа од оних првопоменутих пет – борба против криминала и корупције и смањивање сиромаштва.

Врло је важно да се што пре прекине свађа око владе, јер реална је опасност да ће се заваде које се сада продубљују одразити и на предстојеће изборе и искреност коалиционих споразума око разних видова подршке и сарадње у будућности, као и на сам рад владе који може бити обележен и подметањем ногу и вађењем очију.