Плима не подиже све чамце

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Једна од главних карактеристика Америке која се открива кад се она осмотри изблиза, јесте њена „полицентричност”. Вашингтон јесте главни град, али само политике. Престоница културе је Њујорк, седме уметности Лос Анђелес, центри високе технологије су у околини Сан Франциска, Детроит је синоним за аутомобилску индустрију (као што је Питсбург некад био за челик) – и тако редом.

Али Вашингтон, Дистрикт Колумбије (како му је званично име, јер постоји и држава Вашингтон, на крајњем северозападу земље) ипак је велики магнет. То му је потврдио прошлогодишњи попис становништва чији се резултати управо објављују „у ратама”, онако како се сређују. Број његових становника је у последњој деценији повећан за нешто преко пет одсто, што му је омогућило да по први пут у овој генерацији пређе цифру од 600.000

У односу на друге америчке метрополе – Њујорк, Лос Анђелес, Чикаго, Хјустон и Филаделфију – само шест овдашњих градова који имају више од милион и по становника – Вашингтон није баш многољудан. Али само кад је реч о његовим стриктно административним границама, које најчешће иду средином неке улице. У његовом ширем подручју, које се прелива у две суседне федералне државе, Мериленд и Вирџинију, живи преко пет милиона људи.

Попис обављен лане, у априлу, евидентирао је тачно 601.723 „Вашингтонаца”, 30.000 више него пре 10 година. То је оцењено као веома добра вест, с обзиром да је досадашњи тренд био да у главном граду све више људи ради, а све мање живи. Вашингтон је наиме одмах после Другог светског рата имао чак 800.000 житеља, али од тада су куће уступале место канцеларијама за владине службенике, лобисте, консултанте, професоре, адвокате, и њима сличне, јер је његова главна индустрија – политика – у сталној експанзији.

Цензус је открио још неке занимљиве трендове, од којих су неки специфични, а други општи, али важе за целу Америку, која је иначе, између два пописа показала да се од осталих развијених земаља разликује и по својој демографској виталности: за једну деценију број њених становника је увећан за 9,7 одсто, па су у априлу 2010. пописивачи евидентирали да има тачно 308.745.538 становника.

Главни град са околином је, како је званично потврдио цензус, постао најбогатији и најобразованији регион нације. Број његових домаћинстава са приходима већим од 100.000 долара годишње у протеклој деценији растао је четири пута брже од националног просека.

Подразумева се да је најбогатија држава на планети добар послодавац, а Вашингтон је седиште њене владе, мада нису само плате из буџета допринеле да стекне статус најпросперитетнијег места Америке. У околини Вашингтона су и седишта многобројних приватних коопераната војног (Пентагон) и обавештајног комплекса (ЦИА, НСА).

Али та плима благостања није подигла све чамце. Око трећина пописних листова констатује пад прихода њихових потписника између два пребројавања. Много оних који су и пре били сиромашни, постали су још сиромашнији.

Вашингтон је једно од само седам урбаних подручја Америке у којима је национална мањина (Афро-американци чине само 12 одсто свих становника) локална већина. Овај етнички изузетак настао је током такозване „велике миграције” црначког становништва из јужних држава ка северу и западу земље, у периоду између 1910. и 1930.

Афро-американци данас чине 52 одсто житеља Дистрикта Колумбије. Кад се најновији подаци упореде са ранијим, види се да ће они престати да буду већина у сасвим догледној будућности. Колико 1980, чак 7 од 10 житеља Вашингтона су били црнци, 2000 тај однос је био 6 од 10, са великом извесношћу да ће се егзодус оних који су по правилу мање образовани, па према томе и сиромашнији, наставити.

Пописне бројке поткрепиле су и стару чињеницу сегрегације, одвојеног живљења „својих са својима”. Просечан белац тако живи у 63 одсто белом суседству, а просечан црнац је окружен чак са 79 одсто оних сличних себи. Индекс те одвојености при том није највиши у целој Америци, али је на високом, петом месту.

Само 49 одсто вашингтонских Афро-американаца има посао (углавном у услужном сектору: продавци, шофери, достављачи и слично). Са придоласком оних који имају високе плате, расту и цене, па је и онима који раде живот све скупљи, а главни град све непривлачнији.

Економска криза је уз то заоштрила конкуренцију за радна места, па на она на која су досад рачунали само они са завршеном средњом школом, сада претендују и они са дипломом колеџа. Подразумева се да у таквим околностима мање образовани испадају из предњих вагона економског воза.

То најбоље објашњава Мајкл Берни, 23-годишњак, који је успео да се образовно уздигне изнад свог социјалног миљеа: дипломирао је и музику и математику. Али упркос томе, ради као продавац сладоледа.

”Посао музичара захтева да вежбам 10 сати дневно, а за посао који тражи математику, морам да имам докторат. А у међувремену се мора од нечег живети.”