Аналогни и дигитални космос

У једном од претходних текстова тврдио сам да се вредности и знања, односно бедастоће, лажи и незнања гомилају испод прљавог тепиха транзиције. И док се неки надају да ће нова наука, археологија стварности, коначно почети са радом, дотле се они други чак и не плаше резултата ископавања. Светови су се поново раздвојили.

Тако већина појава своје суштинске контексте, значења и сензибилитете крије испод површине. Али то не значи да су такве појаве потонуле на неки археолошки слој због одсуства квалитета, већ због карактера порука које актуелне транзицијске платформе аутоматски одбацују као неку врсту спама.

Стога имам потребу, управо сада, да укажем на неколико примера из актуелне продукције како бих интригирао јавност да примети потпуно нове светове уметности и културе. Да укажем на количину нагомиланих реалности које су и биле узрок настанка ових продукција.

Сада већ давно одржане изложбе које су се бавиле специфичним аспектима колекционарства/акумулација, Предлог за колекцију (Марина Абрамовић) 1998. у Happy Gallery и ауторска изложба Владе Тупањца у великој галерији СКЦ-а под називом Колекције-акумулације 2004. рани су примери бављења овом друштвеном проблематиком. Међутим, ове изложбе нису оставиле никакав траг, а поготово не у свету музеологије и колекционарства, иако су управо ту област и таргетирале. Уместо да зраче, да ослободе адреналин младих музеолога, с једне, и ужурбаних јапијеваца, будућих колекционара, са друге стране, те да их навуку на савремени идентитет, објективно баш њима близак, ове појаве су се мимо своје воље пасивно сместиле у једном дискретном археолошком слоју који истраживачи, музеолози или колекционари још дуго година неће открити. А пројекат Владе Тупањца, рецимо, на најједноставнији начин је повезао светове креативности и потребе за акумулирањем личних историја, односно оних ефемерија којима се дефинише и конструише идентитет.

Чини се да ће на сличан начин проћи и две изложбе које су тема овог написа, „Збирка медијске праксе МСУВ” и „Иза гвоздене завесе” у Музеју историје Југославије. И да ће све поруке које ове изложбе носе собом склизнути на први слободни археолошки слој где ће беспомоћно чекати истраживаче. Српска критика, за сада, није нашла за потребно да иритира јавност могућим конотацијама које ове две поставке нуде јер их практично није ни регистровала, а ни разумела да ова два догађаја представљају промену парадигме. И да нуде обиље материјала о томе где су музеологија, наука, уметност, колекционарство, тржиште, институције и галеријски систем данас. Шта раде, а шта би могли да раде.

Изложба Иза гвоздене завесе коју чине дела из приватне колекције Пјотра Новицког (90 одсто) репрезентује токове савремене уметности у Пољској и СССР-у у условима најстрожег политичког диктата. Са једне стране, она представља дела уметника који су били на линији и извршавали налоге власти и, са друге стране, оне уметничке праксе које су се супротстављале политичкој контроли и покушавале да изграде независну уметничку сцену. Изложба се бави компаративним сучељавањем, под капом истих теоријских одељака, руске и пољске продукције.

Уметничке праксе у условима политичке присиле генерално су оцењене негативно и одбачене, и код нас и у свету. Тиме је у културалном смислу начињена грешка, јер је остала да зјапи огромна немушта историјска празнина. Истраживачима је онемогућено да сагледају реалне токове, узроке и последице. Зато су вредности изложбе Иза гвоздене завесе у томе што осветљава не само тамне стране овог периода и простора већ и све оне позитивне напоре унутар једног суморног времена, а при томе може да подстакне даља истраживања тог периода, чак и код нас. Нажалост, прилика је пропуштена јер су домаћи музеалци (МСУ) одбили да сарађују на расветљавању тог времена, закључивши да би се на тај начин ставили под исту гвоздену завесу, што по њима не одговара истини. Но, за нас је важно то да су вредности које ова изложба емитује настале захваљујући рефлексу приватног колекционара који је много пре државе уочио друштвени, културални и уметнички значај таквих појава.

Али, ако домаћа публика, превише жељна грађанских, аполитичних и неангажованих дела модернизма, тешко прилази ведрог и радозналог погледа темама социјалистичког реализма, поставља се питања шта је спречава, а и критику такође, да изложби Збирка медијске праксе МСУВ – уметничко дело, акумулација и доступност приступи не само са радошћу и занимањем већ и са егзалтираношћу равном неком научном открићу.

А један од потенцијално најузбудљивијих, а можда и превратничких догађаја на савременој уметничкој сцени, па тиме и музеологији, долази из сфере дигиталне и мрежне уметности.

Асоцијација КУДА.орг и и кустоси МСУВ Кристијан Лукић и Гордана Николић окупиле су 11 уметника и уметничких група из земље и иностранства (укупно 13 радова) који су за симболичних 200 евра по уметнику уступили МСУВ право на представљање тих дела као део збирке МСУВ. То ништа не би било необично да услови купопродаје нису помало чудни. Наиме, за суму од 200 евра по уметнику музеј је добио право да укњижи у своју колекцију поменута дела и да их приказује сходно својим потребама и програмима. Ипак, уговором је предвиђено да радови остају у власништву аутора који своје радове може даље излагати и продавати. И ту би прича била завршена да се не ради о делима која се могу бесплатно скинути са Интернета, што говори о почецима једне сасвим нове музеолошке и комуникацијске праксе.

Ради се о томе да уметници готово никада не добију адекватан износ за своја дела. У почетку када су најбољи (најсвежији и најкреативнији) они су принуђени да дела дају веома јефтино. А како државни музеји углавном немају рефлексе за откуп дела младих уметника, за разлику од приватних колекционара који до њих зато долазе понекад и по бесмислено ниским ценама, онда је јасно да су уметници увек у проблему.

Закон да се од сваке даље препродаје уметничког дела одређени проценат врати уметнику у пракси се никада не поштује. Када постану успешни, уметници свесно штите свој успех ограниченом производњом дела за платежне елите. Тиме дефинитивно губе везу са сопственом креативношћу. Тако настаје зачарани круг, прва фаза: врхунска креација – ниска цена; друга фаза фабриковање за елите: висока цена – одсуство креативности. Иако у овом кругу на крају највише користи имају трговци и колекционари који касније своја власништва продају музејима по највишим ценама, чини се да је преврат који се догодио на путу да из основа промени односе.
Поента овог откупа у МСУВ, иако се дела могу бесплатно наћи на Интернету и даунлоудовати, јесте у развијању свести колекционара и музеолога о вредности избора. Прави зналци, музеји, колекционари и приватници могу, за личне потребе и уживања даоунлоудовати у реалној резолуцији или као low fi презентације уметничка интернет дела и дигиталне записе за своје личне потребе. Али ни музеј, ни колекционар, ни приватник не смеју користити то дело у сврху представљања као дела своје колекције, или у другим приликама, без дозволе аутора, или без финансијског обештећења или уговора.

Овакви односи омогућавају демократичност. Сви који су заинтересовани могу уживати и конзумирати уметничко дело, али га не могу представљати, нити се њиме другачије користити без правних обавеза. (It is legal to have it but it is illegal to sell it, рекао би Тарантинов лик објашњавајући статус дроге у Амстердаму.)

То поставља и питање даље будућности уметности. Да ли ће се музеји будућности базирати на концепцијама и структурама дигиталних записа у својим меморијским депоима?

Фетишистички однос према делима уметности, која се у највећем броју случајева конзумирају без стварног разумевања њихових порука, може бити замењен много интерактивнијем односом између уметника и конзумента. Док је у физичком свету конзумент условљен локалним тржиштем, широко и слободно подручје Интернета омогућава конзументу да бира из мноштва светских продукција, да се информише и гради своје ставове. Цела ова прича води ка томе да је креативност универзална, она припада и уметнику и конзументу, па је потреба и једних и других да сарађују и комуницирају.

Право тржиште је управо оно где уметник проналази публику која има способност да га конзумира. И то се дешава можда први пут у историји на овако широком плану. Потребно је, можда, нашу публику мало охрабрити да превазиђе симптом „обожавања икона” којим трговци и уметници штите сопствено тржиште. Када то превазиђу, када открију поље слободне креативности, схватиће да је класична историја уметности, која је базирана на пирамидалним структурама брендовања, заиста отишла у историју.

Иначе, сви би знали да је један од учесника ове изложбе, Вук Ћосић, који је раних деведесетих мигрирао из Београда у Љубљану, један од значајнијих уметника данашњице, наравно у светским размерама.