Analogni i digitalni kosmos

U jednom od prethodnih tekstova tvrdio sam da se vrednosti i znanja, odnosno bedastoće, laži i neznanja gomilaju ispod prljavog tepiha tranzicije. I dok se neki nadaju da će nova nauka, arheologija stvarnosti, konačno početi sa radom, dotle se oni drugi čak i ne plaše rezultata iskopavanja. Svetovi su se ponovo razdvojili.

Tako većina pojava svoje suštinske kontekste, značenja i senzibilitete krije ispod površine. Ali to ne znači da su takve pojave potonule na neki arheološki sloj zbog odsustva kvaliteta, već zbog karaktera poruka koje aktuelne tranzicijske platforme automatski odbacuju kao neku vrstu spama.

Stoga imam potrebu, upravo sada, da ukažem na nekoliko primera iz aktuelne produkcije kako bih intrigirao javnost da primeti potpuno nove svetove umetnosti i kulture. Da ukažem na količinu nagomilanih realnosti koje su i bile uzrok nastanka ovih produkcija.

Sada već davno održane izložbe koje su se bavile specifičnim aspektima kolekcionarstva/akumulacija, Predlog za kolekciju (Marina Abramović) 1998. u Happy Gallery i autorska izložba Vlade Tupanjca u velikoj galeriji SKC-a pod nazivom Kolekcije-akumulacije 2004. rani su primeri bavljenja ovom društvenom problematikom. Međutim, ove izložbe nisu ostavile nikakav trag, a pogotovo ne u svetu muzeologije i kolekcionarstva, iako su upravo tu oblast i targetirale. Umesto da zrače, da oslobode adrenalin mladih muzeologa, s jedne, i užurbanih japijevaca, budućih kolekcionara, sa druge strane, te da ih navuku na savremeni identitet, objektivno baš njima blizak, ove pojave su se mimo svoje volje pasivno smestile u jednom diskretnom arheološkom sloju koji istraživači, muzeolozi ili kolekcionari još dugo godina neće otkriti. A projekat Vlade Tupanjca, recimo, na najjednostavniji način je povezao svetove kreativnosti i potrebe za akumuliranjem ličnih istorija, odnosno onih efemerija kojima se definiše i konstruiše identitet.

Čini se da će na sličan način proći i dve izložbe koje su tema ovog napisa, „Zbirka medijske prakse MSUV” i „Iza gvozdene zavese” u Muzeju istorije Jugoslavije. I da će sve poruke koje ove izložbe nose sobom skliznuti na prvi slobodni arheološki sloj gde će bespomoćno čekati istraživače. Srpska kritika, za sada, nije našla za potrebno da iritira javnost mogućim konotacijama koje ove dve postavke nude jer ih praktično nije ni registrovala, a ni razumela da ova dva događaja predstavljaju promenu paradigme. I da nude obilje materijala o tome gde su muzeologija, nauka, umetnost, kolekcionarstvo, tržište, institucije i galerijski sistem danas. Šta rade, a šta bi mogli da rade.

Izložba Iza gvozdene zavese koju čine dela iz privatne kolekcije Pjotra Novickog (90 odsto) reprezentuje tokove savremene umetnosti u Poljskoj i SSSR-u u uslovima najstrožeg političkog diktata. Sa jedne strane, ona predstavlja dela umetnika koji su bili na liniji i izvršavali naloge vlasti i, sa druge strane, one umetničke prakse koje su se suprotstavljale političkoj kontroli i pokušavale da izgrade nezavisnu umetničku scenu. Izložba se bavi komparativnim sučeljavanjem, pod kapom istih teorijskih odeljaka, ruske i poljske produkcije.

Umetničke prakse u uslovima političke prisile generalno su ocenjene negativno i odbačene, i kod nas i u svetu. Time je u kulturalnom smislu načinjena greška, jer je ostala da zjapi ogromna nemušta istorijska praznina. Istraživačima je onemogućeno da sagledaju realne tokove, uzroke i posledice. Zato su vrednosti izložbe Iza gvozdene zavese u tome što osvetljava ne samo tamne strane ovog perioda i prostora već i sve one pozitivne napore unutar jednog sumornog vremena, a pri tome može da podstakne dalja istraživanja tog perioda, čak i kod nas. Nažalost, prilika je propuštena jer su domaći muzealci (MSU) odbili da sarađuju na rasvetljavanju tog vremena, zaključivši da bi se na taj način stavili pod istu gvozdenu zavesu, što po njima ne odgovara istini. No, za nas je važno to da su vrednosti koje ova izložba emituje nastale zahvaljujući refleksu privatnog kolekcionara koji je mnogo pre države uočio društveni, kulturalni i umetnički značaj takvih pojava.

Ali, ako domaća publika, previše željna građanskih, apolitičnih i neangažovanih dela modernizma, teško prilazi vedrog i radoznalog pogleda temama socijalističkog realizma, postavlja se pitanja šta je sprečava, a i kritiku takođe, da izložbi Zbirka medijske prakse MSUV – umetničko delo, akumulacija i dostupnost pristupi ne samo sa radošću i zanimanjem već i sa egzaltiranošću ravnom nekom naučnom otkriću.

A jedan od potencijalno najuzbudljivijih, a možda i prevratničkih događaja na savremenoj umetničkoj sceni, pa time i muzeologiji, dolazi iz sfere digitalne i mrežne umetnosti.

Asocijacija KUDA.org i i kustosi MSUV Kristijan Lukić i Gordana Nikolić okupile su 11 umetnika i umetničkih grupa iz zemlje i inostranstva (ukupno 13 radova) koji su za simboličnih 200 evra po umetniku ustupili MSUV pravo na predstavljanje tih dela kao deo zbirke MSUV. To ništa ne bi bilo neobično da uslovi kupoprodaje nisu pomalo čudni. Naime, za sumu od 200 evra po umetniku muzej je dobio pravo da uknjiži u svoju kolekciju pomenuta dela i da ih prikazuje shodno svojim potrebama i programima. Ipak, ugovorom je predviđeno da radovi ostaju u vlasništvu autora koji svoje radove može dalje izlagati i prodavati. I tu bi priča bila završena da se ne radi o delima koja se mogu besplatno skinuti sa Interneta, što govori o počecima jedne sasvim nove muzeološke i komunikacijske prakse.

Radi se o tome da umetnici gotovo nikada ne dobiju adekvatan iznos za svoja dela. U početku kada su najbolji (najsvežiji i najkreativniji) oni su prinuđeni da dela daju veoma jeftino. A kako državni muzeji uglavnom nemaju reflekse za otkup dela mladih umetnika, za razliku od privatnih kolekcionara koji do njih zato dolaze ponekad i po besmisleno niskim cenama, onda je jasno da su umetnici uvek u problemu.

Zakon da se od svake dalje preprodaje umetničkog dela određeni procenat vrati umetniku u praksi se nikada ne poštuje. Kada postanu uspešni, umetnici svesno štite svoj uspeh ograničenom proizvodnjom dela za platežne elite. Time definitivno gube vezu sa sopstvenom kreativnošću. Tako nastaje začarani krug, prva faza: vrhunska kreacija – niska cena; druga faza fabrikovanje za elite: visoka cena – odsustvo kreativnosti. Iako u ovom krugu na kraju najviše koristi imaju trgovci i kolekcionari koji kasnije svoja vlasništva prodaju muzejima po najvišim cenama, čini se da je prevrat koji se dogodio na putu da iz osnova promeni odnose.
Poenta ovog otkupa u MSUV, iako se dela mogu besplatno naći na Internetu i daunloudovati, jeste u razvijanju svesti kolekcionara i muzeologa o vrednosti izbora. Pravi znalci, muzeji, kolekcionari i privatnici mogu, za lične potrebe i uživanja daounloudovati u realnoj rezoluciji ili kao low fi prezentacije umetnička internet dela i digitalne zapise za svoje lične potrebe. Ali ni muzej, ni kolekcionar, ni privatnik ne smeju koristiti to delo u svrhu predstavljanja kao dela svoje kolekcije, ili u drugim prilikama, bez dozvole autora, ili bez finansijskog obeštećenja ili ugovora.

Ovakvi odnosi omogućavaju demokratičnost. Svi koji su zainteresovani mogu uživati i konzumirati umetničko delo, ali ga ne mogu predstavljati, niti se njime drugačije koristiti bez pravnih obaveza. (It is legal to have it but it is illegal to sell it, rekao bi Tarantinov lik objašnjavajući status droge u Amsterdamu.)

To postavlja i pitanje dalje budućnosti umetnosti. Da li će se muzeji budućnosti bazirati na koncepcijama i strukturama digitalnih zapisa u svojim memorijskim depoima?

Fetišistički odnos prema delima umetnosti, koja se u najvećem broju slučajeva konzumiraju bez stvarnog razumevanja njihovih poruka, može biti zamenjen mnogo interaktivnijem odnosom između umetnika i konzumenta. Dok je u fizičkom svetu konzument uslovljen lokalnim tržištem, široko i slobodno područje Interneta omogućava konzumentu da bira iz mnoštva svetskih produkcija, da se informiše i gradi svoje stavove. Cela ova priča vodi ka tome da je kreativnost univerzalna, ona pripada i umetniku i konzumentu, pa je potreba i jednih i drugih da sarađuju i komuniciraju.

Pravo tržište je upravo ono gde umetnik pronalazi publiku koja ima sposobnost da ga konzumira. I to se dešava možda prvi put u istoriji na ovako širokom planu. Potrebno je, možda, našu publiku malo ohrabriti da prevaziđe simptom „obožavanja ikona” kojim trgovci i umetnici štite sopstveno tržište. Kada to prevaziđu, kada otkriju polje slobodne kreativnosti, shvatiće da je klasična istorija umetnosti, koja je bazirana na piramidalnim strukturama brendovanja, zaista otišla u istoriju.

Inače, svi bi znali da je jedan od učesnika ove izložbe, Vuk Ćosić, koji je ranih devedesetih migrirao iz Beograda u Ljubljanu, jedan od značajnijih umetnika današnjice, naravno u svetskim razmerama.