Земља на удару змије

Биће скоро пропаст света! Колики су изгледи да се обистини прорицање из наслова истоименог филма ненадмашног Александра Петровића?

Руски астроном Леонид Соколов је недавно, чак, најавио тачан датум – 13. април 2036! Уколико се астероид Апофис стропошта на Земљу, збрисаће људски род на исти начин као што су пре 65 милиона година ударом с неба истребљени диносауруси.

Зашто, баш, тог дана, месеца и године?

„Космичка стена”, оличена у староегипатској митолошкој змији, која се у извесним предањима поистовећује са „змијом хаоса”, у пречнику није већа од 390 метара, а приближиће се нашој планети на најмањем растојању него икоја раније: 37.000–38.000 километара, што је у космичким размерама ситница. Отуда је вероватноћа судара, на сву срећу, занемарљива. Очекује се, наиме, да се „небеска скитница” распадне на мноштво мањих комада. Није искључено да нас поједини од тих остатака неће погодити у потоњим годинама.

Први пут је Апофис, назван по староегипатском ђаволу Апепу или фараону Апепију – што су древни Јелини, у оба случаја, истоветно превели – примећен пре седам година, због чега је привремено означен са 2004 MN₄. Управо тада је НАСА израчунала да су изгледи „блиског сусрета” 2029. године један према триста (1:300), сада је тај однос, донекле, умањила на 1:233, чиме га је – први пут у историји – на чувеној Торинској лествици удеса (стропоштавање комета и астероида у блиском пролазу) подигла на други степеник.

Сви претходни случајеви остављени су на најнижој летвици – један од могућих 10.

Неколико милиона

Изгледи су, дакле, већи него када је пре око 500 векова његов кудикамо мањи сабрат, широк једва 20 метара, који је издубио надалеко познати Велики кратер у Аризони (САД). Удари ли се свом силином на једину плаво-зелену планету у Сунчевој породици, ослободиће 100.000 пута више енергије него што је бачена атомска бомба на Хирошиму, а то увелико превазилази разорну снагу највећих земљотреса до наших дана.

У јануару 2008. стручњаци НАСА обелоданили су прорачуне могућег обрушавања 2029. и 2036. године. Хиљаде квадратних километара било би непосредно изложено разарању, а облак прашине која би доспео у атмосферу обавио би целу Земљу. Занимљиво је да је одстојање нешто краће – 29.470 километара, што ће се видети голим оком као светла тачка која великом брзином јури изнад Атлантског океана.

Може ли поново пасти астероид који је давно начинио удубљење широко око 1.200 и дубок малтене 190 метара у Аризони?

Установљено је да је тај био, углавном, од гвожђа, што повећава рушилачку моћ. Таква „свемирска каменчина” нашу планету окрзне, у просеку, сваких 158 година. Магнитуда потреса не би премашила 4,7 степени Рихтерове скале.

Сарадници Лабораторије за млазни погон, под окриљем НАСА, дуго надгледају и проучавају мала небеска тела која се, по устаљеном или неустаљеном распореду, појављују надомак Земље (NEO). До сада је уочено више од 170.000 астероида, а тек нешто више од 11.000 је именовано (испрва по личностима из грчко-римске митологије) од неколико милиона колико их има у „астероидном појасу” између Марса и Јупитера.

Астероиди или планетоиди су, према општеприхваћеном тумачењу, остаци протопланетарних дискова – од 50 метара до једног километра (мањи се зову метеориди и сагоревају у ваздуху као метеорити), који су ушли у састав планета. Назив је сковао славни астроном Вилијам Хершел, јер су га светле тачкице на небу подсетиле на звезде (звездолике стене). Довољно велики се сјуре кроз Земљину атмосферу не расточивши се.

Чека се Брус Вилис

Упркос помном изучавању још с краја 18. столећа (прву групу окупио је барон Франц Ксавер фон Цах), и даље су у приличној мери непознаница, особито како су и од чега саздани. Као главни састојци помињу се, најчешће, железо и стене: зависно од тога да ли претеже једно или друго, може се израчунати сила разарања када падну на теле. За нас су најважније три групе чије се путање, с времена на време, укрштају са стазом по којој Земља облеће око Сунца (Аполони, Амори и Атине).

Два догађаја – један из далеке, други из блиске прошлости – појачала су позорност човечанства на „блиске сусрете”. Први је прихватање претпоставке нобеловца Луиса Алвареса који се, иако физичар, упустио у одгонетање ишчезнућа диносауруса пре 65 милиона година, изазваног падом астероида на полуострву Јукатан у Мексичком заливу. Други је снимање уживо скорашњег обрушавања комете Шумејкер-Леви 9 на Јупитер.

Научници сматрају да су пострадања библијских размера веома, веома ретка – једном у 300 милиона година! Прохујаће деценије и векови пре него што се опази толико велика громада, а до тада ће се, нема сумње, усавршити технолошки поступци и помагала којима ће се уништити или скренути са опасне путање.

Слична страдања одавно су преточена у књиге и филмове, а богме ни истраживачи нису седели скрштених руку. На Интернету можете наћи рачунарски програм Универзитета Аризона за израчунавање могућих последица, сами упишите приближну величину и место удара.

У главама зналаца одавно су смишљена три начина спречавања астероида и комета да се сударе с нашом планетом: гурање, тегљење и разбијање. За сваки од ових покушаја треба наоружана свемирска летелица, као у филмској пустоловини „Жестоки удар” (Deep Impact), сатканој на роману прослављеног Артура Кларка.

Поживи ли још четврта века, за командама ће, надајмо се, поново седети неустрашиви Брус Вилис.

------------------------------------------------------ 

Исак Њутн: Крај света 2060.

Сер Исак Њутн, чувени енглески физичар, математичар, астроном, филозоф природе и алхемичар на прелазу из 17. у 18. век, бавио се и ненаучним темама – окултизмом и предвидео Апокалипсу – крај света – за 2060. годину. Његов непознати рукопис је извучен на светлост дана на изложби „Њутнове тајне” у Јерусалиму.

Овај рукопис, који је вероватно настао 1704. године, чува се у Националној универзитетској библиотеци у Јерусалиму и никада до сада није био доступан јавности. Садржи записе о алхемијским експериментима, али и, како је сам написао, „тајним знањима која су скривена у светим текстовима старих култура” – од „Библије”, преко „Талмуда” до чувеног „Табернакла” и записа из Соломоновог храма у Јерусалиму.

Исак Њутн је познат као један од највећих научних умова човечанства, први који је објаснио закон гравитације – силе земљине теже, а истраживао је појаве „с оне стране науке” и извлачио разноразне закључке проучавајући димензије Соломоновог храма у Јерусалиму. Из његових тек сада представљених записа произилази, кажу стручњаци, да је он себе сматрао „врстом пророка”.