Дилема мимо шема

Свргавање египатског председника потврдило је да би свака власт требало да буде обележена као кварљива роба, с јасно утиснутим роком важења. Да су му мандати били тако означени, Хосни Мубарак (82) би их се сам одавно одрекао и не би приморао грађане да их, зарад очувања народног здравља, тек сада одбаце као хрпу покварених конзерви.

Показало се још једном да је за владара најпогубније кад изгуби осећај за време и умисли да је оно њему тече узводно, ка извору а не ка увиру, па да га чак и подмлађује, као Бреда Пита у филму „Необичан случај Бенџамина Батона”. Такву илузију су Мубараку разбили надлежни за природан ток ствари, па га је збацила – „револуција младих”, уз мобилизаторско коришћење „младих комуникација”, као што су Фејсбук, Твитер.

Лидеров маратон завршен је спринтом историје. И 56 година каријере и три деценије председниковања, поништено је за „свега” 18 дана масовних протеста и само 30 секунди саопштења о оставци.

Одлазак неприкладног „фараона” поздрављен је као „почетак нове повести”, доказ да „народ, и без вође, уме да себи одреди судбину”, да „арапски свет најзад креће ка демократији”. Подсећа се и на значај маса у рушењу Берлинског зида (1989), обарању иранског шаха (1979) и Слободана Милошевића (2000) а нарочито с недавном „револуцијом јасмина” која је довела до преврата у Тунису и, рекло би се, непосредно инспирисала Египћане.

Мада се изражава и бојазан, нарочито у САД и Израелу, па и у Европи (где расте антиимигрантско расположење), да би, ако изостану суштинске друштвене реформе, нереди могли да се наставе и додатно ускомешају Блиски исток, превладава – усхићење већ учињеним. Египатско остваривање народне воље и тежње ка слободнијем и праведнијем устројству, чак се здушно препоручује и као „инспирација целом свету”.

Ако у једној од колевки цивилизације дође до стварне демократизације, то би био и драгоцен допринос глобалним кретањима у којима, према најновијем извештају организације „Фридом хаус”, демократија „губи дах” док јој се као ривали испостављају Кина, Русија и други „непрепоручљиви” системи. Слободе у свету, наглашава се, опадају већ пет година узастопно, што је најдужи такав период у последњих 40 година, иако је данас више демократија него аутократија.

Преврати у арапском свету подрили су митове о „богомданим режимима” али и подстакли шире дилеме изван класичне шеме. У стилу: да ли знамо ко, шта, како и колико заиста влада?

Док се слави пут Египта ка демократији, Америка је у опасности да њена демократија буде то „само по имену”, упозорава коментатор „Њујорк тајмса”. Стварна власт је, каже, у рукама „финансијске и корпоративне елите” толико да политичари играју како она свира”. Слично се за Британију констатује у уводнику „Гардијана”, по коме су државни ауторитет превазишли банкари јер им успева да исправљање својих застрањивања свале на национални буџет и пореске обвезнике. Магазин „Цицеро” сличну превласт приписује службеним комуникаторима који од политике праве „луткарско позориште”.

Послуживши се „интернетском мобилизацијом, по угледу на Египћане”, Италијанке су позване да данас масовно затраже веће поштовање за себе, а поводом оптужби против премијера Силвија Берлусконија за „сексуално искоришћавање малолетница”. Парадоксално је, наставља „Коријере дела сера”, да се у земљи гарантованих слобода догурало до ситуације да је неопходна кампања за досезање права која су тражили ускраћени Тунишани и Египћани – више демократије и акција против корупције, као и већа доступност радних места.

Транзициона друштва су пред још већим изазовима. С разних страна се чују замерке, сличне као у Египту и Тунису, појединим члановима државних руководстава: да су им страначки интереси пречи него национални, да су поткупљиви, да још нису комплетирали владавину закона, да појачавају притиске на медије…

У одговору на такве и сличне критике, многе владе – и оне које не важе за транзиционе – прибегле су реконструкцијама (што наговештава и Србија) сопственог састава. Глобално, најшира јавност се њише између два „чуда”: или не стиже ни да региструје сијасет кабинетских претумбација, или је зграњава чињеница да министарски тим не осећа потребу да се мења, бар у складу са изреком „Колико пара, толико и музике”, коју примењује према грађанима.

Све то се испољило се, више или мање, у Египту чији преокрет „може да промени свет”. Тешко ми је, ипак, да замислим да би то подручје – које цео свет, низом интервенција и компромиса, није битно променио набоље – могло да промени свет. Јер, свет се већ променио толико да, први пут у новијој историји, нема више никога – ни власти ни бунтовника ни демонстраната – на кога би се у целини угледао.