Dilema mimo šema

Svrgavanje egipatskog predsednika potvrdilo je da bi svaka vlast trebalo da bude obeležena kao kvarljiva roba, s jasno utisnutim rokom važenja. Da su mu mandati bili tako označeni, Hosni Mubarak (82) bi ih se sam odavno odrekao i ne bi primorao građane da ih, zarad očuvanja narodnog zdravlja, tek sada odbace kao hrpu pokvarenih konzervi.

Pokazalo se još jednom da je za vladara najpogubnije kad izgubi osećaj za vreme i umisli da je ono njemu teče uzvodno, ka izvoru a ne ka uviru, pa da ga čak i podmlađuje, kao Breda Pita u filmu „Neobičan slučaj Bendžamina Batona”. Takvu iluziju su Mubaraku razbili nadležni za prirodan tok stvari, pa ga je zbacila – „revolucija mladih”, uz mobilizatorsko korišćenje „mladih komunikacija”, kao što su Fejsbuk, Tviter.

Liderov maraton završen je sprintom istorije. I 56 godina karijere i tri decenije predsednikovanja, poništeno je za „svega” 18 dana masovnih protesta i samo 30 sekundi saopštenja o ostavci.

Odlazak neprikladnog „faraona” pozdravljen je kao „početak nove povesti”, dokaz da „narod, i bez vođe, ume da sebi odredi sudbinu”, da „arapski svet najzad kreće ka demokratiji”. Podseća se i na značaj masa u rušenju Berlinskog zida (1989), obaranju iranskog šaha (1979) i Slobodana Miloševića (2000) a naročito s nedavnom „revolucijom jasmina” koja je dovela do prevrata u Tunisu i, reklo bi se, neposredno inspirisala Egipćane.

Mada se izražava i bojazan, naročito u SAD i Izraelu, pa i u Evropi (gde raste antiimigrantsko raspoloženje), da bi, ako izostanu suštinske društvene reforme, neredi mogli da se nastave i dodatno uskomešaju Bliski istok, prevladava – ushićenje već učinjenim. Egipatsko ostvarivanje narodne volje i težnje ka slobodnijem i pravednijem ustrojstvu, čak se zdušno preporučuje i kao „inspiracija celom svetu”.

Ako u jednoj od kolevki civilizacije dođe do stvarne demokratizacije, to bi bio i dragocen doprinos globalnim kretanjima u kojima, prema najnovijem izveštaju organizacije „Fridom haus”, demokratija „gubi dah” dok joj se kao rivali ispostavljaju Kina, Rusija i drugi „nepreporučljivi” sistemi. Slobode u svetu, naglašava se, opadaju već pet godina uzastopno, što je najduži takav period u poslednjih 40 godina, iako je danas više demokratija nego autokratija.

Prevrati u arapskom svetu podrili su mitove o „bogomdanim režimima” ali i podstakli šire dileme izvan klasične šeme. U stilu: da li znamo ko, šta, kako i koliko zaista vlada?

Dok se slavi put Egipta ka demokratiji, Amerika je u opasnosti da njena demokratija bude to „samo po imenu”, upozorava komentator „Njujork tajmsa”. Stvarna vlast je, kaže, u rukama „finansijske i korporativne elite” toliko da političari igraju kako ona svira”. Slično se za Britaniju konstatuje u uvodniku „Gardijana”, po kome su državni autoritet prevazišli bankari jer im uspeva da ispravljanje svojih zastranjivanja svale na nacionalni budžet i poreske obveznike. Magazin „Cicero” sličnu prevlast pripisuje službenim komunikatorima koji od politike prave „lutkarsko pozorište”.

Posluživši se „internetskom mobilizacijom, po ugledu na Egipćane”, Italijanke su pozvane da danas masovno zatraže veće poštovanje za sebe, a povodom optužbi protiv premijera Silvija Berluskonija za „seksualno iskorišćavanje maloletnica”. Paradoksalno je, nastavlja „Korijere dela sera”, da se u zemlji garantovanih sloboda doguralo do situacije da je neophodna kampanja za dosezanje prava koja su tražili uskraćeni Tunišani i Egipćani – više demokratije i akcija protiv korupcije, kao i veća dostupnost radnih mesta.

Tranziciona društva su pred još većim izazovima. S raznih strana se čuju zamerke, slične kao u Egiptu i Tunisu, pojedinim članovima državnih rukovodstava: da su im stranački interesi preči nego nacionalni, da su potkupljivi, da još nisu kompletirali vladavinu zakona, da pojačavaju pritiske na medije…

U odgovoru na takve i slične kritike, mnoge vlade – i one koje ne važe za tranzicione – pribegle su rekonstrukcijama (što nagoveštava i Srbija) sopstvenog sastava. Globalno, najšira javnost se njiše između dva „čuda”: ili ne stiže ni da registruje sijaset kabinetskih pretumbacija, ili je zgranjava činjenica da ministarski tim ne oseća potrebu da se menja, bar u skladu sa izrekom „Koliko para, toliko i muzike”, koju primenjuje prema građanima.

Sve to se ispoljilo se, više ili manje, u Egiptu čiji preokret „može da promeni svet”. Teško mi je, ipak, da zamislim da bi to područje – koje ceo svet, nizom intervencija i kompromisa, nije bitno promenio nabolje – moglo da promeni svet. Jer, svet se već promenio toliko da, prvi put u novijoj istoriji, nema više nikoga – ni vlasti ni buntovnika ni demonstranata – na koga bi se u celini ugledao.