Хосни Мубарак се прерачунао

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – ”Дан после” расплета у 18-дневној египатској револуцији, у Вашингтону преовлађују два осећања: олакшање због мирног расплета народне побуне код главног арапског савезника и неизвесности шта ће будући догађаји донети у за америчке интересе у виталном региону.

Америчке службе, којима је минулих дана пребацивано да египатска догађања само накнадно анализирају уместо да их предвиђају, сада тврде да су сасвим биле у току завршнице Мубараковог режима и да су биле упућене у намере војске да изађе у сусрет захтевима демонстраната и склоне га са политичке сцене.

Све је, како, позивајући се на неименоване функционере, преноси ”Вашингтон пост”, било усаглашено: Мубараку је још у среду предочено да може да бира: да се сам повуче, или да буде уклоњен.

Званични став САД према кризи је од њеног почетка прешао дуг пут, од изношења уверења да је ”режим стабилан”, до захтева да ”смислена транзиција почне одмах”. Мубараку је учињен уступак тиме што није јавно позиван да оде, али му је такав захтев недвосмислено предочен преко Обаминог специјалног изасланика, пензионисаног дипломате Френка Визнера.

Сада је у току ужурбано преиспитивање последица Мубараковог одласка у настојањима да се докучи нова геополитичка архитектура поретка на Блиском истоку. Његово преобликовање и проналажење нове формуле стабилности ће, према првим наговештајима, зависити од спремности других аутократских режима да унутрашње прилике мењају пре него што, као у Тунису и Египту, прокључају.

У целом региону постоји наиме иста она комбинација која је запалила ове две до јуче наоко веома стабилне земље: велики број образованих младих људи, који немају посао, а међусобно су, у свом незадовољству чврсторукашким и корумпираним режимима, повезани новим интернет медијима, ”твитером” и ”фејсбуком”.

Прва неизвесност је, наравно, шта ће револуција донети Египту: да ли демократски пример за угледање, или ће надвладати ”политички ислам”, што је шифра за долазак на власт радикалних исламиста којима Америка није пријатељ.

Да ли ће, затим, други режими закључити да претерана блискост са Америком, као у случају Мубарака, не помаже, а може да шкоди? Шта ће бити са главним каменом америчког блискоисточног реда: хладном миру проамеричких арапских земаља према главном америчком штићенику, Израелу?

Питања је у сваком случају много, а за поуздане одговоре још рано.

М. Мишић