Hosni Mubarak se preračunao

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – ”Dan posle” raspleta u 18-dnevnoj egipatskoj revoluciji, u Vašingtonu preovlađuju dva osećanja: olakšanje zbog mirnog raspleta narodne pobune kod glavnog arapskog saveznika i neizvesnosti šta će budući događaji doneti u za američke interese u vitalnom regionu.

Američke službe, kojima je minulih dana prebacivano da egipatska događanja samo naknadno analiziraju umesto da ih predviđaju, sada tvrde da su sasvim bile u toku završnice Mubarakovog režima i da su bile upućene u namere vojske da izađe u susret zahtevima demonstranata i sklone ga sa političke scene.

Sve je, kako, pozivajući se na neimenovane funkcionere, prenosi ”Vašington post”, bilo usaglašeno: Mubaraku je još u sredu predočeno da može da bira: da se sam povuče, ili da bude uklonjen.

Zvanični stav SAD prema krizi je od njenog početka prešao dug put, od iznošenja uverenja da je ”režim stabilan”, do zahteva da ”smislena tranzicija počne odmah”. Mubaraku je učinjen ustupak time što nije javno pozivan da ode, ali mu je takav zahtev nedvosmisleno predočen preko Obaminog specijalnog izaslanika, penzionisanog diplomate Frenka Viznera.

Sada je u toku užurbano preispitivanje posledica Mubarakovog odlaska u nastojanjima da se dokuči nova geopolitička arhitektura poretka na Bliskom istoku. Njegovo preoblikovanje i pronalaženje nove formule stabilnosti će, prema prvim nagoveštajima, zavisiti od spremnosti drugih autokratskih režima da unutrašnje prilike menjaju pre nego što, kao u Tunisu i Egiptu, proključaju.

U celom regionu postoji naime ista ona kombinacija koja je zapalila ove dve do juče naoko veoma stabilne zemlje: veliki broj obrazovanih mladih ljudi, koji nemaju posao, a međusobno su, u svom nezadovoljstvu čvrstorukaškim i korumpiranim režimima, povezani novim internet medijima, ”tviterom” i ”fejsbukom”.

Prva neizvesnost je, naravno, šta će revolucija doneti Egiptu: da li demokratski primer za ugledanje, ili će nadvladati ”politički islam”, što je šifra za dolazak na vlast radikalnih islamista kojima Amerika nije prijatelj.

Da li će, zatim, drugi režimi zaključiti da preterana bliskost sa Amerikom, kao u slučaju Mubaraka, ne pomaže, a može da škodi? Šta će biti sa glavnim kamenom američkog bliskoistočnog reda: hladnom miru proameričkih arapskih zemalja prema glavnom američkom štićeniku, Izraelu?

Pitanja je u svakom slučaju mnogo, a za pouzdane odgovore još rano.

M. Mišić