Поход на десет Оскара

Берлин – Ауторски двојац Џоел и Итан Коен означен је као аутор најексцентричнијих и најнепредвидљивијих филмова у Америци, међу које спадају и „Крвави престо”, „Бартон Финк”, „Велики Лабовски”, „Фарго”, „Нема земље за старце”, али и овај најновији „Човек звани храброст” који је, освојивши већ 10 номинација за Оскара, пре неко вече свечано отворио 61. Берлински фестивал, а ускоро ће се, захваљујући београдској кући „Тарамаунт”, наћи и на Фесту.

Рођени и одрасли у Сент Луис Парку у Минесоти, као друго и треће дете угледних родитеља, оца економисте и мајке историчарке, браћа Коен су још у време студија (Џоел је похађао филмску школу, а млађи Итан завршио филмозофију на Принстону), почели своје интензивно дружење с филмом, поставши временом иконе прворазредног америчког независног филма и аутори дела који држе пажњу светске публике својом шармантном иронијом, оригиналним ликовима и причама и необичним „сувим” хумором.

Иако је на шпици филмова Џоел потписан као редитељ и продуцент, а Итан као косценариста, добро је познато да браћа равномерно деле своје обавезе и да, без обзира на међусобну различитост, најчешће функционишу као једно биће. Један другом завршавају реченице, спонтано се надовезују у разговору, а у сусрету с њима (у берлинском „Хотелу де Рома”) одмах је било јасно да имају истоветан неутољив апетит за филмом и таленат за доношење правих филмских одлука...

Нешто више од десет дана после децембарске премијере у САД, „Човек звани храброст” зарадио је више него ваших првих седам филмова заједно. Џеф Бриџис је изјавио да је то зато што су људи коначно схватили да су Коенови најбољи редитељи на свету, али шта ви сматрате да је прави разлог?

Џоел: Кумулативан учинак!

Итан: Искрено, ово је за нас велико изненађење које је дошло брзо и фуриозно. Нисмо очекивали да ће овакав филм имати огроман комерцијални успех нити да ће се приближити номинацијама за Оскаре, а освојио их је 10. Мислим да је за све ово најзаслужнија мудра „Парамаунтова” одлука да се филм прикаже у правом тренутку, или је боље рећи у последњем тренутку пред божићне празнике када је гледаност филмова и иначе појачана.

Шта ћете с толиким парама?

Џоел: Боље је питање шта ће „Парамаунт” с толиким парама.

Итан: У сваком случају нам је драго што великом студију добро иде.

Томе сте и ви дали допринос, а толико сте дуго важили за иконе америчког независног филма?

Итан: Сарадња с великим холивудским студијем не значи за нас губитак независности. Рецимо, ми сарађујемо и то на најбољи и најјаснији могући начин, уз поштовање наших услова да око себе увек имамо готово исти сараднички тим. У заједнички рад улазимо сви „у пакету“.

Није ли разлог успеха и у томе што су се амерички гледаоци можда ужелели вестерна, што су имали у виду да је ово и нека врста римејка популарног Хатавејевог филма с легендарним Џоном Вејном, екранизација некада популарног Портисовог бестселера, али и у радозналости како ће се прошлогодишњи освајач Оскара Џеф Бриџис показати у улози која је и Вејну донела јединог Оскара?

Џоел: Када смо Бриџису понудили улогу он нас је најозбиљније питао: „Зар тај филм није већ снимљен”, а када смо му дали да прочита књигу Чарлса Портиса изјавио је: „Ова је књига као сценарио браће Коен”. Дилеме нема, наш филм је заснован на Портисовој књизи и не бих га називао римејком, али је и чињеница да се публика налази и у позицији оних који одговарају на питање шта је старије – кокошка или јаје, јер је тешко рећи шта долази из књиге, а шта из далеких сећања на популарни филм.

Многи вас питају да ли је незабораван перформанс Џона Вејна у улози Рустера Когбурна бацио сенку на ваш филм?

Џоел: Нисмо тиме били оптерећени када смо писали сценарио нити када смо снимали филм, па нисмо ни сада. Ни Џеф Бриџис није за то марио, већ се препустио улози као да је уникатна. Није био оптерећен могућношћу да ће га мерити с Вејном.

Итан: Многи људи ће то свакако чинити. Размишљаће да ли је бољи Вејн или Бриџис у улози маршала Когбурна. Погрешно је размишљати да то што је Џон Вејн добио Оскара значи и да је он подарио фантастичан перфоманс и да је у овој улози икона. Имао је он много бољих глумачких изведби, а за ову је добио Оскара зато што је Џон Вејн.

Како сте пронашли малену Хајли Стајнфелд за улогу Мати Рос која је прославила својевремено Ким Дарби?

Џоел: Био је то тромесечни процес аудиција у више фаза, а пресудно је било то што је Хајли великом брзином савладала и акценат и комплексне дијалоге. Уз то је и веома природна и сигурна у себе.

Ваша верзија „Човека званог храброст” је баш вербална. Колико памтим ово је и ваш највербалнији филм?

Итан: Јесте, али и то долази из Портисове књиге по којој смо „ронили”.

Ви имате веома препознатљив визуелни и наративни стил који сте наметнули још вашим првим филмовима. Да ли постоје филмски стваралаоци који су на вас утицали?

Итан: Тешко је то рећи. На нас су сигурно утицали одређени филмови. Када смо донели „Бартон Финк” у Кан, рекли смо Роману Поланском да смо имали среће што је он био председник жирија јер тај наш филм дугује много његовом „Одбијању” и „Станару”. Мислим да код нас постоји врста утицаја која се може звати „филм на филм”, а не утицаји аутора. Више је књижевних утицаја него филмских. Тако је и у овом нашем последњем филму.

А „Велики Лебовски”?

Итан: Можда је највише инспирисан романима Рејмонда Чендлера, али има ту и језика из филма „Убиство моја слатка” Едварда Дмитрика.

Да ли је „Бартон Финк” рођен на основу сипственог искуства лудила које се може створити у процесу писања?

Џоел: Ха, не знам. Прочитали смо књигу Ота Фридриха, а у Холивуду 40-их година је било толико немачких усељеника, Томас Ман и Шенберг живели су у Санта Моники, била је ту и књига „Фокнер у Холивуду”...

Итан: Мислили смо и на глумце Џона Годмана и Џона Тортура, стављајући их једног поред другог у велики напуштени хотел. Тако су постојале три ствари: књига Ота Фридриха, два Џона и размишљање о аветињском хотелу.

Џоел: Роман „Пакао од жене” Џима Томпсона такође је постављен у празан хотел. Све је то врста чудне мешавине.

Многи још увек већају да ли је ли „Фарго” заснован на истинитој причи?

Џоел: Не. На почетку филма каже се да је то истинита прича, али је заправо потпуно измишљена. Шалили смо се на тему поджанра „засновано на истинитом догађају”, а и свесно смо потурили ту лаж публици како бисмо омогућили себи да радимо ствари које не бисмо могли уколико би она веровала да је то фикција. Тако смо могли да уведемо главну јунакињу у филм тек после 40 минута и да је суочимо са оним јапанским момком који не изгледа да има икакве везе са заплетом и још многе лудости које натерају људе да боље прихвате трилер на који нису спремни. На тај начин они верују да то „мора да се десило на овај начин, јер је то истинита прича, зар не”.

Како су својевремено прихватили „Фарго” у вашој родној Минесоти?

Џоел: Људи су баш били подељени. Неки су мислили да је све то врло смешно, други су сматрали да им се подсмевамо и да смо окрутни.

Итан: Било је и оних увређених који су имали примедбе да „никада не говоре тако, али знају оне који то чине”. Али, реакција на филм је била много већа и распрострањенија него што смо могли да очекујемо. „Фарго” је био веома успешан филм.

Како су се деца из Сент Луис Парка заљубила у филмове?

Џоел: Гледали смо ТВ шоу „Мел Џез филмски матине”. Мел Џез је био момак који је представљао филмове пред њихов почетак и водио емисије о филмовима. Итан за њега каже да је био визионар и нека врста претеча телевизијских програмера који су се касније окупљали око кабловских телевизија. Приказивао је филмове Фелинија, све филмове Дорис Деј...

Итан: Тарзана, Стива Ривса...

Да ли је то што сте имали академски образоване родитеље допринело вашој креативности и креативном размишљању?

Џоел: Наши родитељи нису имали везе с филмским бизнисом, само су ишли у биоскоп. Они су само били веома отворени за све што смо ми покушавали да радимо, а када смо почели с филмом то за њих није било алармантно.

Јесте ли писали заједно и када сте били на колеџу?

Џоел: Не у почетку. Ја сам почео да радим као помоћник монтажера у нискобуџетским филмовима. Итан је почео да пише, а како је било пуно момака којима је био потребан сценарио за њихове мале филмове, онда смо сели и почели да пишемо.

Шта у самом почетку?

Итан: Углавном приче које су у наслову имале реч „смрт”. Најбољи је био „Ђаволска смрт” који смо писали за Сема Рејмија, тако смо га и упознали.

А онда је дошао и ваш првенац „Крваво просто”?

Итан: Пишући све те ствари за наше колеге и за Рејмија и гледајући процес како људи узимају паре за своје филмове иако немају нека искуства у производњи, у једном тренутку смо помислили зашто ми сами то не почнемо да радимо.

Џоел: Помислили смо, ако могу они можемо и ми. Схватили смо да треба да напишемо нешто од чега ће настати филм који неће коштати много, на којем немамо шта да изгубимо, а можда можемо и да зарадимо. Из тих мотива је настао филм „Крваво просто”.

И ту је почетак легенде о Коеновима?

Џоел: Али није и крај.