Славини записи испод шајкаче

Зеоке на Јелици – У четири збирке песама „писаних под шајкачом”, Славимир Славо Николић (85) чува клас зрелих поља и глас меденице у свом селу, ратниково слово на повратку и зоре Драгачева, а његову духовну имовину улепшала је, ономад, вест из Београда. На децембарској скупштини Удружења књижевника Србије, земљорадник из Зеока примљен је у велико братство наших људи од пера.

– Не знам да ли сам то заслужио – вели мудри старац за „Политику”, бранећи се од неочекиване славе.

Данас каже – „Колевку ми жижак на тавану струже, а године журе и све више туже” – па му је милије да се врати у младост. На школске дане и своја четири разреда основне, или испраћај у војску у јесен 1947. године.

– Полазак у Титову армију честитали су ми четници. Отац је на част позвао петорицу одметника који су се крили по Драгачеву, учитеља Миладина Милинковића и његове људе, а док су они вечерали држали смо страже око куће.

Николић је објавио збирке „Из планинских груди” (Гуча, 1981), „Повратак победника” (Чачак, 1998), „Писано под шајкачом” (Чачак, 2007) и „Зеочанке” (Чачак, 2009). Навек је остао у родном јеличком селу да у црну земљу ставља бело семе, радује се богатој жетви, калеми племенито воће, гаји стоку и пише песме.

У селу је подигао споменик за 76 Зеочана који се нису вратили са Солунског фронта и одржао пет стотина говора на сахранама старих ратника. У сваком његовом слову борави стара Србија („У мојим песмама не постоји ниједна страна реч”) и душа доброг сељака („Не рачунам дан ако ми нико не дође кући”).

Пре много лета, на све три капије свог домаћинства исписао је добродошлице које најбоље сведоче о нарави кошчатог планинца: „Путниче, овој кући у свако доба сврати, бићеш лепо примљен, не треба да се плати”.

– Једном сам терао ракију у Босну а жена и сестра примиле на конак човека који је по Драгачеву продавао ткачка брда (део разбоја), па отишле у комшилук на комишање. Вратим се, уђем и видим незнанца како спава, хрче у шеснаест. Пробудим га и питам који је, а он вели: „Ја сам овде у гостима код једног доброг човека”.

Николићи су на гласу као кућа са највише књига у Драгачеву. Чак петоро је уврштено у управо објављену хронику Радована и Зорана Маринковића под називом „Писци из Драгачева”.

Поред Славимира, то су његова млађа браћа, Милија (1929 – ) и Радојко (1933 – 2004). Први је универзитетски професор и писац граматика, својевремено шеф катедре на Филолошком факултету у Београду, док је Радојко Николић био члан Удружења књижевника Србије оставивши иза себе осам књига, од којих је већ за прву („Камена књига предака”, 1979) добио Вукову награду. Сестра тројице Зеочана, Емилија Николић-Крговић, има објављену збирку песама.

Њихов отац, Милосав Николић (1896 – 1972), сељак из Зеока без дана школе, самоуко је савладао азбуку и оставио ратни дневник, касније штампан у књизи Миодрага Јаћимовића – „Слово ратниково”.

„Трећи октобар 1915. године. Данас сам позват у Окружну команду у Чачак. Тек ми је 19 година. Сад сам баш догнао воловима кола дрва и сео да једем хлеба, кад бану пред кућу сеоски кмет Јовиша Топаловић и саопшти ми да се одмах јавим у команду Х пука у Чачак. Мајка ми на брзину шије торбу од белог тежињавог платна. Спрема ми хлеба и чанак сира. Даје ми и 50 динара да се нађе код мене. Ја је пољубим у руку и она ме саветује: Милосаве, сине, води рачуна о себи, слушај своје старешине, буди добар војник и понашај се према друговима скромно”.

– После Другог светског рата повела се нека прича да се солунцима одреди помоћ, а мој покојни отац вели: „Каква помоћ, мени не треба ништа, ја сам бранио своју земљу” – сећа се нови члан УКС, Славимир Славо Николић, другујући са стиховима и успоменама у свом зеочком човечанству.