Где је, заправо, почео Први српски устанак

Да ли су се на Сретење 1804. године српски устаници сакрили у јарузи и прогласили Карађорђа за вожда или су збор одржали неколико стотина метара даље на пропланку „код два бреста”? Иако се сваке године централна државна прослава одржава код спомен-чесме у Марићевића јарузи, за научну јавност, посебно конзерваторе, ово питање још није скинуто с дневног реда. Тако Божидар Крстановић, стручњак Завода за заштиту споменика културе Србије, указује на „пометњу коју је 1954. године направио Социјалистички савез радног народа када је једну уску вододерину у Марићевића јарузи прогласио за историјско место, а онда је булдожерима проширио да изгледа као амфитеатар и ту саградио спомен-чесму”.

– Заштита културног наслеђа је дисциплина која се бави конзерваторском делатношћу на основу утврђене методологије и законских прописа. Основна функција заштите је аутентичност, а не фикција. Како је устанички Орашац проглашен за знаменито место од изузетног значаја за Републику Србију, то се морају утврдити и презентовати стварна места историјских дешавања а не фиктивна – каже Крстановић.

Брестова више нема

Па заиста, где је почео Први српски устанак, може ли се то место утврдити после више од два века и да ли је то толико важно?

Научници који се баве овим периодом српске историје би се можда могли и сложити око једног питања, а то је да устанак није био на месту где се обележава и прославља, дакле код спомен-чесме у Марићевића јарузи, али разликују се у нечем другом. Да ли треба мењати већ устаљену праксу и може ли се одредити тачно место где је збор одржан?

Реконструкција Првог српског устанка траје од друге половине 19. века, али је, слажу се многи, велики допринос дао историчар Миленко Вукићевић, иначе пријатељ краља Петра Првог, који је 1907. године објавио двотомно дело „Карађорђе”.

Вукићевић наводи да је тачна локација збора „више Марићевића јаруге код два велика бреста на једном зараванку опкољеном са свих страна густим лугом”.

Поједини историчари, као на пример др Радош Љушић, сматрају да се данас не може тачно утврдити где су били брестови јер су одавно посечени. Др Љушић је својевремено, као члан комисије за државна знамења са Фондом „Први српски устанак” из Аранђеловца, имао значајну улогу у одлуци да се тада тек установљени државни празник Сретење обележава на старом месту, код спомен-чесме.

– Знали смо за истраживања Миленка Вукићевића, али смо сматрали да нема неког нарочитог значаја да ли је збор одржан у Марићевића јарузи или неких стотинак метара или километар ниже. Брестови где је збор одржан су посечени и сви наши покушаји да прецизно одредимо локацију остали су безуспешни.. Да се народ не би делио и окупљао на два места одлучили смо да све оставимо како је и било до тада – истиче др Љушић.

Међутим, Крстановић сматра да се на основу Вукићевићевих истраживања не могу пронаћи стопе где је стајао Карађорђе, али се може приближно тачно одредити локација збора.

Докази постоје

Наиме, Вукићевић на страни 375 свог дела наводи „место где је био састанак и избор Карађорђа налази се испод орашачке цркве и школе на североисточној страни, ниже места где је била кућа Теодосија Маричевића”.

Орашачка црква и данас постоји, школа је премештена, али се зна где је била као и кућа Маричевића која је срушена, али су трагови остали. И турски хан који су устаници првог запалили био је врло близу садашње спомен-чесме тако да је то додатни разлог да се Марићевића јаруга елиминише јер би било превише опасно место за устанике, каже Божидар Крстановић. Он је 1986. године реконструисао, како каже, стварни след историјских дешавања, при чему је користио и резултате сеоског учитеља и библиотекара Драгише Војновића.

– Војновић је 1981. године пошао трагом прве и једине – Вукићевићеве реконструкције и прецизно лоцирао сва значајна места. У томе су му помогла и знања мештана који су још памтили стару топонимију села. Иако је утврдио и катастарске парцеле његов рад није наишао на разумевање јер је погрешно место подизања устанка – Марићевића јаруга – већ било обележено, а појединци су упорно истрајавали на њему – каже Крстановић и закључује:

– Иако је доказано да обележено место у Марићевића јарузи не одговара стварном месту догађаја, на њему се и данас упорно и безразложно инсистира као месту подизања устанка.

По природи свог посла историчари се више баве последицама устанка и ширим контекстом збивања, док конзерватори истрајавају на топонимима и сматрају да је коначно дошло време да се исправи направљена грешка и тај посао препусти струци. Државни званичници за сада ћуте о овом питању, али оно што ипак може да обрадује поборнике поштовања традиције је најава да ће се ове године Сретење обележити као дан Србије, уз више поштовања према овом догађају него раније.