Нису они криви

"Друштвена дезорганизација јача брак и породицу. Распад државе и ратови на простору бивше СФРЈ држали су мужеве и жене спојене у браковима све до Дејтонског мировног споразума 1995. године. Од тог тренутка, па све до бомбардовања, лагани пораст развода указивао је на лагани повратак у живот, који ће нагло бити прекинут 1999. године. Од 5. октобра 2000. године у Србији има сваке године све више развода. Кад је поступак развода у току – супружници су најчешће равнодушни, а развод се, код жена, чешће одражава на физичко, а код мушкараца на психичко здравље..."

Подаци из истраживања "Развод брака у контексту друштвене транзиције" Наде Половине (Институт за педагошка истраживања) и Маје Жегарац (Градски центар за социјални рад Београда) указују на то да у Србији број развода расте управо сразмерно расту стандарда грађана.

Није истражено шта све трпе деца. Недавно се Соња Вукићевић, истакнута балетска играчица, у ТВ емисији присетила свог школског доба када су деца разведених родитеља била изузетак, док је данас обрнут случај. У разредима има више ђака из разбијених породица.

Без кривице

Развод више није брука, још мање скандал. Чак ни таблоиди више не помињу овај друштвени феномен у порасту, осим ако није у питању нека интрига у вези између силиконског симбола и тајкунског сина.

И "завиривачима иза туђих плотова" већ је доста тога. Где год се човек осврне у својој околини приметиће остатке бивше брачне целине. Неки су депресивни, неки ојађени, неки процветали. За многима су остала деца: збуњена, често неупућена, можда мучена, сигурно утучена; ако су још у пубертету, мука се умножава. Животна спирала почиње да им се врти, па у зависности од одлуке суда, дете припадне овом или оном родитељу.

Јелена Холцер (има вишегодишње искуство школског педагога, водитељ различитих семинара и радионица, аутор десетак књига за децу и родитеље, као и бројних емисија о родитељству и одрастању) каже да је – без обзира на то колико се родитељи свађају, шта све тада кажу и да ли ће се икада развести или су то већ учинили – најважније да дете никада не заборави да је оно криво за њихове сукобе.

"Одрасли се свађају због својих разлога, који теби могу бити тешко разумљиви. И мада понекад изгледа да то има везе с тобом (на пример, чини ти се да приликом свађа често помињу твоје име), ти за њихове свађе не можеш бити ни на који начин одговоран. Такође, немој заборавити да те твоји родитељи воле највише на свету. Можда понекад то не умеју да ти кажу довољно јасно и отворено – али је сигурно не само да баш тебе воле највише, најискреније, како најбоље умеју, већ да ће то тако бити ЗАУВЕК".

Ипак, нема свако срећу да чује такав савет, па су деца често "крива за све", мада "нису крива ни за шта". Између та два пола се врти став околине према њима. Уколико не превладава равнодушност.

Мада деца разведених родитеља у Србији нису више посматрана као "бунтовници без разлога", презрени појединци, јер су окружени себи сличнима, ипак, су обележени. У евиденцији за служење војног рока у касарнама, поред осталих података, као што су – криминогена прошлост, наркоман, насилник, стоји и – из разведеног брака. Као потврда да је момак психички нестабилан, ("рана на срцу") или као жигосан да ће учинити нешто недостојно униформе.

Судари у тами

Зоран Милојковић (правник, 52) за себе каже да познаје појаву са обе стране. Наиме, он је дете из разведеног брака и отац детета из разведеног брака. Сећа се прегањања између родитеља и наговарања шта да лаже на суду, као осмогодишњак, да ли би више волео с татом (који има све) или мамом (која нема ништа), суд је одлучио за маму, што је окренуло његов пут. Судбина, судска одлука.

"Зато моје дете није присуствовало никаквим свађама, судовима и препиркама. Развели смо се ’цивилизовано’. Сина виђам и чујем готово сваког дана, помогао сам му заједно с мајком да постане свој човек. Сада га питам за савет."

"Данас је све више разведених бракова, и деце разведених родитеља. И док се у генерацијама садашњих баба и деда о разводу говорило шапатом, кришом, са одређеном дозом срама – данас је ситуација увелико другачија. Наиме, у многим београдским школама и по трећина, а у каснијим разредима и половина деце ’долази’ из породица где живе са једним родитељем. Не увек, али најчешћи разлог јесте управо развод. Оваква ситуација је утицала да се на развод данас гледа с већом дозом толеранције у свим сферама друштва, школи, вршњачкој групи", тврди Јелена Холцер.

Како је кренуло, деца разведених родитеља ће ускоро чинити већину. Како ли је тек у развијенијим земљама где је сходно већем стандарду и "стопа развода" већа.

Познајем брачни пар с Неимара, имају по 83 године, живе заједно пет деценија. Као стопљеног духа, он проналазач и футуролог, сликар, илустратор и историчар у пензији, она службеница угледног бившег експорт-импорт предузећа.

Ови људи који никако не желе да се њихова имена објављују јавно нису славили ни сребрну, ни златну свадбу, шта ће им измишљене церемоније, када међу њима постоје склад и разумевање. Још шетају Авалом, све чешће Дунавским кејом. Никад се нису раздвајали, били с другим, озбиљније посвађали. Као млади пропутовали су свет држећи се за руке. Али, без деце.