Антитржишни модел

Доследном применом економије деструкције, власт је привредни амбијент у Србији учинила неподношљивим за инвеститоре. Запитајте се и сами да ли бисте улагали у привреду у којој не постоји просторни ред и где се не зна поуздано шта је чија својина него се о томе увек воде накнадне расправе (после куповине продаје)? А спорове пресуђују страначки штабови. Не зна се, такође, да ли купац баш увек мора да плати робу коју је купио, или због „виших циљева” и тешкоћа у ликвидности, исплату може да одложи за 200 или 900 дана. Судовима и извршној власти потребно је неколико година да (евентуално) приморају дужника да изврши своју обавезу, осим ако, опет из неког страначког одбора, суд не добије налог да убрза поступак.

Да ли да помињем многобројне и готово непремостиве административне препреке које се, у пословању, постављају пред привреднике и инвеститоре? Или захтеве појединих страначких тела да пословни људи „врате народу” легално, а по оцени странака нелегитимно, зарађени новац? Једино јака подршка неке од утицајних партија може да заштити инвеститора од кабадахијског понашања администрације. А и то је само привремено (и скупо) решење.

Министарство економије схватило је да једино субвенцијама може да подстакне инвеститоре који, у оваквим условима, не могу да препознају спонтани тржишни интерес за улагање. И да изабране компаније стави под државно-партијску заштиту. Подстаћи ће их, дабоме, средствима пореских обвезника, који морају бити довољно наивни да због такве „помоћи” аплаудирају влади и министарству.

Лако је замислити како ће се осећати остали инвеститори, који треба да сносе ризик без помоћи државе, као и да се на тржишту носе са конкуренцијом фирми под државном заштитом. Услови слободне конкуренције тиме су битно нарушени. Можда ће, зато, многи инвеститори одустати од намераваних подухвата?

У економској струци је познато да државне инвестиције, по правилу, истискују приватне и тако смањују укупан ниво улагања и запошљавања. Такође познато је да држава нема добре критеријуме у инвестирању, не зато што је неразборита или неука него зато што јој политички, а не пословни интереси диктирају опредељења. Да није тако, планске привреде, у којима је држава командовала целокупним улагањима, победиле би слободни (тржишни) модел. Али десило се супротно. Ако је држава лош инвеститор, зашто би била боља као арбитар у томе које инвестиције заслужују субвенције, а које не?

Субвенције инвеститорима, као и друге државне субвенције, увек међу стручњацима изазивају подозрење и због могућности корумпирања. Ако је држава спремна да плати инвеститору десетак хиљада евра за сваког запосленог, па још да му обезбеди „повољне” услове куповине земљишта на којем ће градити, па још да му омогући добијање кредита са субвенционисаним каматама, па још да из НИП-а издвоји средства за уређење простора у окружењу, да ли је „у реду” да инвеститор не „испоштује” на одговарајући начин своје добротворе?

Неко ће се сетити да би инвеститоре могли субвенционисати и будући запослени, куповином радног места за три, пет или десет хиљада евра, који би им били враћени уколико их, на радном месту, послодавац замени другим радницима. Такав „модел”, такође, има бројне мане, али бар ослобађа пореске обвезнике трошкова запошљавања, пребацујући их на оне који се истински и запошљавају.

Са становишта раста инвестиција и запошљавања, унапређење пословног амбијента и подстицање развоја тржишта капитала било би кудикамо логичније. Али то би подразумевало јачање слободне привредне иницијативе ослоњене на чвршћи правни поредак и просторни ред, а слабљење улоге политичких странака у управљању привредним токовима. Власт у Србији не показује ни најмањи знак да жели промене у том смеру.

*Универзитет „Сингидунум”