Гулаг на Карибима

Од нашег специјалног извештача

Гвантанамо беј (Куба) – Плаво море и зелена обала су упечатљив призор док се авион компаније „Делта”, на специјалном лету који је започето у бази „Ендрус” недалеко од Вашингтона, позиционира за слетање. На писту у другој најстаријој америчкој бази на страном тлу.

Ова је у заливу Гвантанамо, на југоисточном шпицу Кубе, земље са којом САД немају дипломатске односе. Па ипак, део кубанске земље, тачно 116 квадратних километара, већ преко сто година, од 1903, практично је америчка територија. По старом уговору који се може раскинути само уз обострани пристанак, кога неће бити, или ако Американци одлуче да оду, што се неће десити.

Први шок по изласку из авиона је температура. Из хладног и ветровитог предграђа Вашингтона, са температуром око нуле, на у први мах пријатних 35 степени. Угођај међутим врло брзо, још док чекамо на пасошку контролу, поквари тропска спарина.

Док стојимо испред пристанишне зграде испред које је јарбол само са америчком, али не и кубанском заставом, пас кога на повоцу држи војник, оњушиће пртљаг двадесеточлане експедиције страних дописника и десетак представника невладиних организација. Ништа му није било сумњиво.

Улазимо у мали аутобус који се после кратке вожње зауставља на пристаништу, чекајући да се на трајект прво укрцају раније приспели аутомобили са војним, затим владиним таблицама, а понеки и без икаквих ознака.

Трајект премошћава око два километра широк залив. Док се приближава другој обали, пред очима израста велики комплекс разних грађевина, хангара и магацина, док околним узвишењима доминирају радарске куполе, и неколико модерних турбина на ветар, које производе струју.

База – примарно логистички центар за атлантску флоту и пресецање карипских канала шверца наркотика – у овом веку је првенствено постала позната као „Гулаг у Карибима”, како је у једном извештају Уједињених нација назван комплекс за заточење „непријатељских бораца” у америчком „рату против тероризма”, започетом 11. септембра 2001.

Тај „гулаг” су модерни заточенички „кампови” („логори” би била преоштра реч), у којима је данас, од некадашњих више од 700, још само 172 осумњичених терориста, припадника или сарадника Ал Каиде и авганистанских талибана. Неки чекају суђење – овде смо приспели да бисмо присуствовали једном – а њих 48 заточено је на неограничено време, без суђења.

Зашто баш овде? Кад је доживела да буде спектакуларно нападнута на својој матичној територији, Америка је била у шоку. Нападе на куле Светског трговинског центра и на Пентагон није извршила нека страна држава, него терористичка организација. Рат, међутим, није објављен само Осами бин Ладену и његовим следбеницима, него тероризму као таквом. Америка је извршила инвазију на Авганистан, а потом и на Ирак. Ухваћене „непријатељске борце” није, пак, желела да третира као ратне заробљенике које штите Женевске конвенције, а није желела ни да буду на њеној територији, под заштитом америчког устава. Па су зато смештени у ову базу, иначе једину коју Америка има у једној комунистичкој земљи.

Америка не уме да сачува своје тајне, што је уверљиво показала афера „Викиликс”. Понекад као да то и не жели: чак и кад ради нешто што јој квари имиџ, то такође чини „транспарентно”. Од 2002. затвори за терористе били су повод да Гвантанамо базу посети више од 3.100 новинара, а поред њих и представници многобројних организација за људска права, комисије Уједињених нација и Конгреса...

Оно што су видели и известили није био комплимент земљи која се дичи својим традицијама слободе и правде. „Придављивање”, електрошокови, лишавање сна и хране као и сва замислива средства тортуре упоредива само са средњовековном инквизицијом, преовлађујући су детаљи у свим тим извештајима. Од осумњичених терориста (међу којима је било и 13-годишњака) на све начине су извлачена признања и информације. Као да су у рату против терора сва средства била дозвољена.

Барак Обама је затварање овог мучилишта најавио још у предизборној кампањи, а по ступању на дужност потписао уредбу да буде расформирано за годину дана. Али се показало да, због отпора републиканских конгресмена, неспремности већине америчких пријатеља да осумњичене приме у своје казамате, политичким и правним компликацијама, то не може да буде реализовано, па је овај затворенички логор опстао.

Кад смо стигли пред административну зграду да бисмо се акредитовали, суочили смо се са низом забрана: нема снимања, у просторије не могу ни искључене камере нити, овде ионако некорисни, мобилни телефони. И сами запослени, са свим пропусницама које носе, у административну зграду не могу да уђу ако се пре тога биометријски не идентификују (отиском длана на специјалном сензору).

Поред Центра за медијске операције где радимо, у некадашњем хангару на старој, давно напуштеној аеродромској писти, налази се неко недефинисано здање, чија је висока жичана ограда појачана непрозирном фолијом и додатно заштићена колутовима бодљикаве жице. „Нема фотографисања”, упадљиво је истакнуто на видљивом делу фасаде.

Ту ћемо данас присуствовати изласку пред Војну комисију (тако се зове овај трибунал) једног од осумњичених, чије је име на оптужници Нур Утман Мухамед, а испод тога још 11 псеудонима под којима је оперисао. Оптужен је да је био главни инструктор у бар десетак терористичких ћелија у Авганистану и пограничном подручју Пакистана.

У суседству ове суднице, у којој су војници и истражитељи и тужиоци, и браниоци, судије, тамничари, а по потреби и џелати, опет на напуштеној писти, налази се шаторско насеље за оне који привремено раде у том суду, али и за новинаре. На истакнутом месту на улазу у њега, велика је табла која га најављује, у чијем имену свакако има призвука ироније: „Камп правде”.