Берлин у Бечу

Кажу да сваки Албанац има у ормару одећу у којој ће бити сахрањен и која сме да му буде обучена само на посмртном одру. У свом видео-филму "Војтојча" Адриан Пачи облачи ову одећу, леже на кревет и наручује нарикачу да га оплаче. Затим устаје, плаћа нарикачи и одлази. Слика једног обичаја, немилосрдна, али можда и људски – ведра. Јер, Пачи свесно крши "канун", албанско обичајно право. Његов филмски перформанс био је део изложбе "Крв и мед" Харолда Скемана у галерији Есл у замку Нојбург код Беча, пре више година. Изложба под мотом "Будућност је на Балкану". Чија ће то будућност бити? Како би она могла да изгледа? На тој изложби уметност је наступила као антипод игри која се дуго игра око моћи и новца, доминације и послушности, сепаратизма и лобирања, катастрофе и идиле, нације и религије, већине и мањине у уметности и кроз уметност. И све то на Балкану...

Каква ће будућност бити на Балкану после суботе у Бечу и краја ове фазе преговора око Космета? Хоће ли перформанс Мартија Ахтисарија доживети и другу фазу, и ко ће бити плаћена нарикача?

Историја југоисточне Европе као да се понавља. Од балканских ратова 1912. и 1913. ту су и као далеки потомци босанска и косовска криза. Деца једне исте историјске стихије коју још од последње четврти прошлог века зову "балканско питање". Или конкретна историјска опција ширег, "источног питања": термин настао после Берлинског конгреса 1878. године. То је био својеврсни европски самит посвећен подели Балкана и он је балканском питању наменио класичну улогу проблема који стално ремети мир, уградивши камен-темељац у оно што је касније добило име "барутана Европе". Балканско питање је попут шибица које се пале једна о другу, предају једна другој штафету у историјском простору.

Ако, дакле, на Западу мисле да би план Мартија Ахтисарија по моделу "узми или остави" могао да затвори српско-албанско питање онда је то велика илузија. Играње на карту прагматизма, односно процене да би Албанци могли да праве веће проблеме од Срба, знак је политичке невештине, улазак у нечију замку без стратегије изласка.

Албанци тренутно живе у пет различитих држава и лоше решење статуса Космета ствара пуно материјала за нове сукобе на Балкану, од Србије до Македоније, Грчке, Албаније и Црне Горе.

САД и НАТО отворено подржавају независност Космета. Као некада на Берлинском конгресу 1878. године на Балкану сада ради иста политичка кухиња. Само, сада су САД главни кувар. Одлучује се о судбини држава, влада и народа. Прекрајају се границе. Као и на Берлинском конгресу, Запад потискује Русију са балканског попришта њених интереса. Према Србији се користи модел штапа и шаргарепе.

Јер, када генерални секретара НАТО Јап де Хоп Схефер у Београду изјављује "да ће НАТО штитити Србе на Космету" ми смо у Београду, наравно, задовољни. Но, колико се сећам НАТО је основан ради чувања територијалног интегритета држава чланица, па сам од генералног секретара очекивао изјаву "да ће НАТО чувати државу Србију". Јер држава Србија жели у евроатлантске интеграције и ваљда је природно очекивати да јој сходно том циљу такве интеграције чувају и државну територију. Или ће држава Србија бити први и једини изузетак од тог начела?

Истина, од оснивања НАТО-а прошло је много година, задаци су се у међувремену и променили, па је негде нагласак на чувању појединаца, негде на чувању државе, а некима се држава и прави. Уз помоћ авијације. Тако ће терористи из ОВК ући у историју као прва терористичка групација која је имала и борбену авијацију. Најмодернију у свету. Ради прављења државе.

"Албанци из ОВК звали су Робина Кука у Лондон скоро сваки дан мобилним телефоном. Играли смо баш како су Албанци хтели", написао је у својој књизи бивши канадски генерал Луис Мекензи.

Берлински конгрес у Бечу? Са или без капуцинера?