Грбови српских краљева и династија

У Музеју примењене уметности вечерас ће у 18 часова бити представљено фототипско издање Београдског грбовника II,  капиталан издавачки подухват Музеја примењене уметности и издавачке куће Досије. О овом делу говориће академик Сима Ћирковић, рецензент, професор Филозофског факултета у Београду др Александар Палавестра, приређивач и аутор пратеће студије, Душан Мрђеновић, приређивач, и Јелена Пераћ, кустос МПУ. Овај репринт назван је Београдски грбовник II, будући да је постојао јeдан сличан рукопис који је изгорео у пожару 1941. приликом бомбардовања Народне библиотеке Србије.
Грбовник има 158 страна са ручно сликаним грбовима у боји. Сваки грб је на посебном листу.

Реч је о јединственом и репрезентативном издању, које дословно понавља рукописни оригинал с почетка 17. века, који се чува у колекцији Музеја примењене уметности. Репринт је штампан у ограниченом тиражу од 300 примерака у штампарији Цицеро.

Београдски грбовник II  један је од најстаријих преписа данас изгубљеног зборника грбова, израђеног око 1590. године за адмирала Петра Гргурића Охмучевића, који представља почетак такозване илирске хералдике, односно хералдике јужнословенских земаља.

Прича која се везује за адмирала Петра Гргурића Охмучевића има елементе криминалистичке приче, али говори и о специфичном карактеру – мешавини сујете, ината, упорности – препознатљивом и данас, пет векова касније, код народа са овог простора.

– Петар Охмучевић прославио се у шпанској морнарици и доспео до ранга адмирала. Међутим, он пореклом није био племић. Потицао је из околине Сланог код Дубровника и узалуд је покушавао да од дубровачких власти добије податке о свом племенитом пореклу. Онда је почео је да снабдева Шпанце фиктивним родословима, потврдама, повељама, јер му је жеља била да уђе и у један од неколико шпанских витешких редова, а услов за то је био да му четири прадеде и четири прабабе буду из ранга племства. За свог родоначелника прогласио је ћесара Хрељу (Реља Крилатица из народних песама), познатог велможу цара Душана, који је, иначе, умро без потомака. На основу лажних генеалогија Дон Педро, како су га звали, добио је од шпанског двора потврду својих племићких претензија, прича Александар Палавестра, аутор књиге која прати фототипско издање Београдског грбовника II.

Круна тих претензија био је грбовник у коме се налазе грбови српских краљева, династија, грбови Охмучевића и свих Дон Педрових стварних и фиктивних рођака.

По казивању Александра Палавестре, и тадашњи политички тренутак је важан део приче о настанку илирске хералдике. Наиме, последње деценије 16. века биле су време када су се, у хришћанској Европи, прерано и неоправдано пробудиле наде у потпуни слом Османског царства и обнављања хришћанске Европе. Римска курија и шпански двор рачунали су на поробљене балканске народе, а Срби, које није било тешко подбунити против Турака, били су носиоци незахвалне, тешке и трагичне улоге оних који треба да се боре и гину... Тада су се појавиле и родољубиве историјске конструкције које су откривале наводно словенско порекло славних личности (Александар Велики, Јустинијан...) и величале словенско краљевство чији би се изгубљени сјај могао повратити... Сличну пропагандну сврху имали су и грбовници, прецртавани с Охмучевићевог зборника, којима је требало Европи показати да је на овим просторима некада постојало велико словенско царство. Грбови су цртани по узору на стил 14. века, управо да би се истакла аутентичност. Примећује се да је аутор грбовник, изузетно добро познавао српску средњовековну хералдичку традицију.

Док прелиставамo Београдски грбовник II, нижу се грбови Немањића, Мрњавчевића, Котроманића, Хребељановића, Бранковића... Поред српских династија ту су и великашке породице чија су имена у 16. и 17. веку била запамћена и позната (Црнојевићи, Балшићи, Јабланићи, Косаче...), ситнији племићи и братства далматинског залеђа и Босне, али и јунаци народних песама чији је историјски идентитет сумњив или непостојећи...