Развод на ирански начин

Берлин – Таман када се могло помислити да ће се оно што је челник Берлинала Дитер Кослик назвао трагањем за новим тенденцијама у филму, дефинитивно претворити у његово трагање за филмским дилетантизмом, у главном такмичарском програму, у фестивалској завршници, појавило се неколико филмова који су испраћени критичарским аплаузима.

Френетичан аплауз на крају пројекције добио је 39-годишњи ирански редитељ Асгар Фархади (пре две године освојио у Берлину награду за најбољу режију за филм „О Ели”, боравио на Кустендорфу) за фини, мали филм „Надер и Семин – развод”. Френетичан аплауз је наравно био претеран, јер је више био израз жеље за подршком заточеним иранским ауторима међу којима је и Џафар Панахи, него награда за изузетне домете Фархадијевог филма. Значио је и изненађеност, већинске западњачке публике виђеним. Јер, таман када се на Западу закључило да ирански ствараоци више неће моћи да пробију цензорске баријере у својој земљи, како би истински изразили себе, Фархадијев филм нуди неку врсту филмског демантија.

На наративном нивоу једноставан, а психолошки, морално и социјално комплексан, Фархадијев филм успешно ставља у фокус савремено иранско друштво, и то знатно боље него многи ирански филмови виђени у последње време. „Надер и Семин – развод” почиње управо сценом из наслова – разводом младог пара до којег долази зато што Семин, која има путничку визу, жели да оде из земље на Запад, а Надер не жели да је прати јер мора да брине о оцу који болује од Алцхајмерове болести. Како је Семин напустила кућу, Надер ће ангажовати трудну жену да чува болесног старца, коју ће осумњичити за крађу и у натезању гурнути па ће ова побацити. Како је плод имао више од шест месеци, по иранском закону Надеру се може судити и за убиство из нехата и он ће се изненада наћи у вртлогу лажи, уплитања родбине и жеље за крвном осветом, до чега не би дошло да се није развео од жене која је желела на Запад.

Кроз ову причу Фархади тематизује све кључне тачке патријархалног друштва и теократског поретка, као што су шеријатско судство, проблеми развода и положај жена, али то поново чини кроз крајње урбани филм, брзог темпа и без велике сентименталности, иначе једне од карактеристика иранског руралног неореализма.

Аплаузи су испратили и филм „Торински коњ” мађарског барда Беле Тара, који као да је „пао с Марса” међу филмске почетнике који доминирају овогодишњим програмом. Јер, реч је о минималистичкој драми у којој се живот врти у монотоном кругу кулука и сељачке муке, снимљеној у свега 25 кадрова у црно-белој техници, која подсећа помало на Таров „Сатантанго”. О филму у којем је форма и визуелни израз, далеко значајнији од садржине (углавном је тако у филмовима Беле Тара). Торински коњ из наслова је јадна животиња коју је њен власник избичевао пред очима Фридриха Ничеа на једној торинској улици. Ниче је загрлио коња као да га теши, али је истог поподнева Ниче полудео, што се све сазнаје у уводној сцени филма, да би Тар после наставио заправо причу о коњу, старцу, неудатој ћерки и усамљеном сеоском домаћинству.

Виђен је и руско-украјински филм „У суботу”, грузијског редитеља Александра Миндадзеа, који бележи догађаје из 1986. године, када је у близини украјинског градића Припјата експлодирао реактор нуклеарне централе Чернобил. Јунак филма је инжењер у електрани и ситни партијски функционер, који по професионалној и партијској линији сазнаје већ у зору да се догодила катастрофа. Партијска је директива – строго ћутање. Миндзадзеов филм је много више од филма о чернобилској катастрофи. Тежиште је на људској потреби да се на катастрофе реагује порицањем. Међу добро дочекане филмске наслове спада и „Будућност” Миранде Џули, глумице и концептуалне америчке уметнице којој је ово други филм у каријери. Редитељка нас враћа на већ истражен терен калифорнијских боемских тридесетогодишњака који би да пошто-пото одложе зрелост. У средишту приче је пар зависника од интернета којима ће се живот променити када одлуче да удоме шепаву мачку. Заплета у филму готово да и нема. Његово утемељење је на апсурдном хумору, бизарним мотивима међу којима је и онај да гледалац заправо причу сазнаје из визуре мртве мачке.

У паралелним програмима велику реакцију имали су документарци о Бобу Марлију Кевина Мекдоналдса и биографски филм о јужноафричкој певачици и великом борцу против апартхејда Мириам Макеби, о којој под насловом „Мама Африка” прича фински редитељ Мика Каурисмаки.

На редовни биоскопски репертоар у Немачкој стигли су и на Берлиналу приказани „Краљев говор” Тома Хупера (12 номинација за Оскара) и „Украдени идентитет” Хаумеа Колета Сере са Лајамом Нисоном у главној улози...

Сутра вече у „Берлинале паласту” легендарном глумцу, али и сликару Армину Милеру Шталу биће уручен „Златни медвед” за животно дело.