Дозивање уснулог сапутника З.

У поднаслову књиге путописа Милке Лучић „Медитеранска церемонија”, коју је објавио „Службени гласник”, стоји: „Сентиментални дневник с путовања по Средоземљу и његовим имагинарним рукавцима”. Књига почиње речима: „Крећем поново на пут, овога пута потпуно сама, сама са својим сећањима, покушавајући да пронађем сламку за коју бих се ухватила, без свих оних које сам волела и који сада обитавају, надам се, на грчким Јелисејским пољима, укључујући и оно што сам једино живо имала – мог драгог З.”

Реч је о дубоко умној књизи која је интелектуални путопис, али и љубавни роман, књига у коју је стала читава историја Медитерана. Списатељица обилази Крит, Малу Азију, Родос, Тасос, Тунис, Шпанију, Француску, Италију, сa мислима на свог уснулог сапутника З. Да би ублажила бол, слуша музику коју је волео и З, слуша Моцарта, Бахове „Бранденбуршке концерте”, Бетовенове симфоније, Вагнера, Малерову Другу симфонију, под насловом „Васкрсење”, Вивалдијев ораторијум „Judita triomphans”ињегова „Годишња доба”... И док слуша музику не зна да ли се лечи од туге или од помешаних осећања, у којима је често одзвањала и неправда што онај који је највише ценио и волео немачке и енглеске романтичарске писце – није више присутан.

Милка Лучић није обичан туриста, она не припада „туристичкој руљи”, већ онима који обилазе свет да би се поклонили достигнућима старих култура: „Ако са пределом, местом, археолошким локалитетом немате, истовремено, и чулни и натчулни однос, путовање се, понекад, претвара у нежељену обавезу, па макар то били и најлепши крајеви света”.

Путовање почиње из једног малог грчког места на Криту, где је већ једном боравила са З. крајем седамдесетих година прошлог века, које је доживела као „жуђени рај” и где су намеравали да купе једну малу кућу и живе с њима драгим и блиским светом. Воли Медитеран јер је он „повлашћено место”, ту је толико различитих цивилизација и њихових остатака, људских нада, забринутости и стрепњи, колико се не може скупити у целој преосталој Земљиној кугли. Медитеран је као љубавник, или љубавница, који, истовремено, открива и скрива своје чари. Крит доживљава као средиште читавог Медитерана и као „свевидеће око Медитерана”.

Путовање по Медитерану, прилика је да се сети Гетеа и Кафке, Маргерит Јурсенар и њених славних „Хадријанових мемоара”, Брижит Бардо и Гленде Џексон, Сартра и Симон де Бовоар...

Све време кроз путопис провејава туга, јер је З. отпутовао на Јелисејска поља, његов анимус више не може да јој да снагу у контрадикторним и нерешивим ситуацијама. Управо зато, њено путовање кроз људски разум и душу, треба схватити као њен „очајнички позив њему и покушај да кроз сећања врати свет који је заувек нестао”. Ауторка каже: „Дошла сам до белог Маљевичевог квадрата у свом сећању. Психолошки бол који драга особа зада другој, с којом живи скоро три деценије, обеси вам о срце најтежи камен, с којим ни Сизиф не би изашао на крај. Позната узречица да време све лечи – обична је поштапалица за доконе, јер и то пролазно време уме да се заустави у сећању, да буши као бургија или да вас потапа све дубље у сопствену празнину”.

Утеху налази у писању. Њена вера је космичка правда Исидоре Секулић. Пише и очајава. То је њена одбрана, понекад успешна, понекад безуспешна. Преиспитује своје лично, свесни и несвесни део, додирује срцем дно живота, како би од очајника постала победник.

Када је била у Тунису, посетила је Бизерту, подсетила се наших славних ратника који су после голготе кроз Албанију завршили у болницама у Француској, Италији, Грчкој, а неки чак у Бизерти, у Тунису. Била је шокирана изгледом српског гробља и сазнањем да наша држава нема милости, ни разумевања, за оне који су за њу дали свој живот. Пита: „Шта онда ми други да очекујемо”?

За водиче кроз Шпанију узела је Дон Кихота и Санча Пансу. Чуди се онима који у Шпанију иду због хране. Не може да разуме како неко у земљу највећих сликара, писаца, морепловаца, и некад страшне инквизиције, отпутује само да би – напунио стомак. Сећа се Лоркине реченице да је у Шпанији „смрт национална приредба”.

У Паризу је становала у хотелу „Одеон”, поред чувеног позоришта истог назива, чија је звезда Сара Бернар била Надарова љубавница, који је направио један од њених најлепших фотографских портрета. Ту, у близини, у суседној кући, становао је недодирљиви Емил Сиоран, у то време француска филозофска звезда. Понекад га је сретала како шета Луксембуршким парком, али се није усуђивала да му било шта каже, чежњиво гледајући у његове румунске очи и француски став у понашању. Био је стално замишљен, понекад би нешто записивао на неком папирићу.

Објашњава зашто уметници воле Париз: „Интелектуална елита Европе и Америке нашла је у Паризу оно што сваки човек, уметник посебно, тражи – слободу, не само друштвену, већ и слободу од свих конвенција, било у стварању или у понашању”. Можда је због тих разлога у Париз отишао и наш Данило Киш. Становао је у малој гарсоњери, на Тргу републике. Иако је већ био славан, објављивао је књиге у „Галимару”, живео је врло скромно, скоро аскетски. Кревет, столице и сто, били су ручно направљени, без неког посебног обликовања и улепшавања, једноставно истесани, што је соби давало посебан изглед и јединственост.

У Италији, у Фиренци, седишту Тоскане, сећа се Црњанског, у Венецији – „краљици мора”, мисли на Гетеа, Моцарта, лорда Бајрона, Шелија и његове супруге Мери, Вагнера, Ничеа, Рилкеа, Вермера, Шекспира, Томаса Мана, Марина Држића који је умро у Венецији, Његоша и Доситеја, који су се у овом граду лечили, и Лазе Костића који је управо у Венецији написао „најлепшу љубавну песму српске поезије”.

Захвална је Алберу Камију што јој је помогао да прихвати сопствену трагедију и самотност, јер је он истински прототип медитеранског, које нам подарује све оно што бисмо волели да је људско.

Зоран Радисављевић