Фали Пикасо

„Нико на свету није лепши од мене”,одговорило је туште и тма мушкараца и жена, младих и старих, на питање које је холандски фоторепортер огласио у листовима 10 земаља, жудећи да овековечи неформалне „мистере” и „мисице” универзума. Нико од њих није нарцис, како би могло да се помисли. Нити звезда филма, модних писта или маркетинга.

Најлепшима су себе проглашавали зато што ведрим духом одскачу од суморне околине, махом по насељима беде. У стилу: много сам згоднији од онога што ме је снашло.

Знам да има људи који су привлачнији од мене, али они су они, а ја сам ја, па сам као такав најлепши на свету,образложио је 11-годишњи Мексиканац, а преноси Холандски радио. Досетљивост је малишана сврстала уз великана за кога, можда, није ни чуо.

„Шта је заиста лице? Његова фотографија? Његова шминка? Оно каквим га је сликар насликао? Оно какво изгледа спреда, отпозади, изнутра или какогод?

Зар себе свако не види на посебан начин? Деформације, једноставно, не постоје”,закључио је својевремено Пабло Пикасо, пионир уметничког правца, кубизма, којим се више запажања и утисака о лику (или предмету, догађају) компонују у јединствену слику.

У наведеним речима би се данас, осим малог Мексиканца, препознао и –свет. Чије истоветне сцене и ликове различито сагледавамо, уз вајкање да нам недостају политички мајстори који би их укомпоновали у целину, као што је то полазило за руком аутору „Гернике”, „Гитаре”…

Још не успевамо, наиме, да као целину „исцртамо” истовременост различитости. Као што су: глобална финансијска криза, исламске буне, драматична социјална раслојавања, имиграциони таласи преко Средоземног мора, некомплетираност европског обједињавања, малаксавање ауторитета САД као епицентра светског одлучивања, узлет „отписиваних” па „реновираних” сила попут Кине, Немачке, Јапана, Русије и Турске…

Мало ко би, такође, могао да портрет смењеног египатског председника уклопи у уходани амерички политички живот, па ипак је ових дана републикански гувернер државе Висконсин, Скот Вокер, упоређен с Хоснијем Мубараком. Рекордних 40.000 демонстраната је у Медисону од њега затражило да одустане од мера за смањивање синдикална права и повећање дажбина запослених у јавном сектору. А да тамошњи сенат не би имао кворум за одлучивање, опозициони демократи су пребегли у суседни Илиноис, и тако избегли да их висконсинска полиција приведе на седницу.

У Америци су се укрстила и два различита профилисања –интернета. Шефа „Викиликса” Џулијена Асанжа осуђује за обелодањивање тајне преписке дипломата, али хвали друштвене мреже као битан фактор демократизације, како се показало и у текућим арапским бунама.

Моћ виртуелних контаката порасла је толико да је шпанског писца Хуана ХосеаМиљаса навела на ироничну фантазију о универзуму који би, са свим својим бићима, био изданак –интернетске везе. На ту тему, у „Паису”, поставља низ маштовитих питања, међу којима и: да ли бисмо се плашили да ће нам деца кроз компјутер побећи у свет који данас познајемо као реалан?

Нешто од те нестварности се остварило у Тунису. Интернетски мобилисани грађани су свргли владара и усхићено тврдили да су тек тако „открили своје истинско биће”. На хиљаде њих је, потом, побегло из промењене домовине и запловило Медитераном, као на таласима друштвене мреже, ка Европи, чије су их чари мамиле са екрана…

А баш центар Европске уније ових дана подсећа на речи Гарсије Маркеса да реалност уме да надмаши фантазију. Бриселом се шири „помфрит револуција”, којом Белгијанци желе да умиле политичаре, страначки и национално ушанчене, да најзад саставе владу, без које су већ 250 дана, што је светски рекорд у таквом изостанку. Ситуација погодује шеретима, који причају да Брисел нема довољно ауторитета иако има две владе: европску, којој још мањка уверљивост у спољној политици, и белгијску, која је само техничка, због унутрашњополитичких прегањања. А „Соар” досољава питањем: не би ли ЕУ требало да пошаље специјалног изасланика у Белгију, као недавно у Албанију, да помогне да се превазиђе послеизборна блокада.

Једноличност као да је, просто, нестала. Нема је више ни у најуниформисанијим диктатурама.

Ишчезава и из свог највећег упоришта – арапских палата власти. На свој начин то потврђује „први долазак Пикаса у Палестину”, како истичу најаве слања његове „Бисте жене” из Антверпена у Рамалу.

Биће, кажу, то најмања изложба јер ће је чинити само та слика. За гостовање су је одабрали студенти ликовне академије, можда и зато што су на њој два ока насликана тако да могу да се доживе и као илустрација различитих, одвојених па и супротстављених погледа на Блиски исток.