Fali Pikaso

„Niko na svetu nije lepši od mene”,odgovorilo je tušte i tma muškaraca i žena, mladih i starih, na pitanje koje je holandski fotoreporter oglasio u listovima 10 zemalja, žudeći da ovekoveči neformalne „mistere” i „misice” univerzuma. Niko od njih nije narcis, kako bi moglo da se pomisli. Niti zvezda filma, modnih pista ili marketinga.

Najlepšima su sebe proglašavali zato što vedrim duhom odskaču od sumorne okoline, mahom po naseljima bede. U stilu: mnogo sam zgodniji od onoga što me je snašlo.

Znam da ima ljudi koji su privlačniji od mene, ali oni su oni, a ja sam ja, pa sam kao takav najlepši na svetu,obrazložio je 11-godišnji Meksikanac, a prenosi Holandski radio. Dosetljivost je mališana svrstala uz velikana za koga, možda, nije ni čuo.

„Šta je zaista lice? Njegova fotografija? Njegova šminka? Ono kakvim ga je slikar naslikao? Ono kakvo izgleda spreda, otpozadi, iznutra ili kakogod?

Zar sebe svako ne vidi na poseban način? Deformacije, jednostavno, ne postoje”,zaključio je svojevremeno Pablo Pikaso, pionir umetničkog pravca, kubizma, kojim se više zapažanja i utisaka o liku (ili predmetu, događaju) komponuju u jedinstvenu sliku.

U navedenim rečima bi se danas, osim malog Meksikanca, prepoznao i –svet. Čije istovetne scene i likove različito sagledavamo, uz vajkanje da nam nedostaju politički majstori koji bi ih ukomponovali u celinu, kao što je to polazilo za rukom autoru „Gernike”, „Gitare”…

Još ne uspevamo, naime, da kao celinu „iscrtamo” istovremenost različitosti. Kao što su: globalna finansijska kriza, islamske bune, dramatična socijalna raslojavanja, imigracioni talasi preko Sredozemnog mora, nekompletiranost evropskog objedinjavanja, malaksavanje autoriteta SAD kao epicentra svetskog odlučivanja, uzlet „otpisivanih” pa „renoviranih” sila poput Kine, Nemačke, Japana, Rusije i Turske…

Malo ko bi, takođe, mogao da portret smenjenog egipatskog predsednika uklopi u uhodani američki politički život, pa ipak je ovih dana republikanski guverner države Viskonsin, Skot Voker, upoređen s Hosnijem Mubarakom. Rekordnih 40.000 demonstranata je u Medisonu od njega zatražilo da odustane od mera za smanjivanje sindikalna prava i povećanje dažbina zaposlenih u javnom sektoru. A da tamošnji senat ne bi imao kvorum za odlučivanje, opozicioni demokrati su prebegli u susedni Ilinois, i tako izbegli da ih viskonsinska policija privede na sednicu.

U Americi su se ukrstila i dva različita profilisanja –interneta. Šefa „Vikiliksa” Džulijena Asanža osuđuje za obelodanjivanje tajne prepiske diplomata, ali hvali društvene mreže kao bitan faktor demokratizacije, kako se pokazalo i u tekućim arapskim bunama.

Moć virtuelnih kontakata porasla je toliko da je španskog pisca Huana HoseaMiljasa navela na ironičnu fantaziju o univerzumu koji bi, sa svim svojim bićima, bio izdanak –internetske veze. Na tu temu, u „Paisu”, postavlja niz maštovitih pitanja, među kojima i: da li bismo se plašili da će nam deca kroz kompjuter pobeći u svet koji danas poznajemo kao realan?

Nešto od te nestvarnosti se ostvarilo u Tunisu. Internetski mobilisani građani su svrgli vladara i ushićeno tvrdili da su tek tako „otkrili svoje istinsko biće”. Na hiljade njih je, potom, pobeglo iz promenjene domovine i zaplovilo Mediteranom, kao na talasima društvene mreže, ka Evropi, čije su ih čari mamile sa ekrana…

A baš centar Evropske unije ovih dana podseća na reči Garsije Markesa da realnost ume da nadmaši fantaziju. Briselom se širi „pomfrit revolucija”, kojom Belgijanci žele da umile političare, stranački i nacionalno ušančene, da najzad sastave vladu, bez koje su već 250 dana, što je svetski rekord u takvom izostanku. Situacija pogoduje šeretima, koji pričaju da Brisel nema dovoljno autoriteta iako ima dve vlade: evropsku, kojoj još manjka uverljivost u spoljnoj politici, i belgijsku, koja je samo tehnička, zbog unutrašnjopolitičkih preganjanja. A „Soar” dosoljava pitanjem: ne bi li EU trebalo da pošalje specijalnog izaslanika u Belgiju, kao nedavno u Albaniju, da pomogne da se prevaziđe posleizborna blokada.

Jednoličnost kao da je, prosto, nestala. Nema je više ni u najuniformisanijim diktaturama.

Iščezava i iz svog najvećeg uporišta – arapskih palata vlasti. Na svoj način to potvrđuje „prvi dolazak Pikasa u Palestinu”, kako ističu najave slanja njegove „Biste žene” iz Antverpena u Ramalu.

Biće, kažu, to najmanja izložba jer će je činiti samo ta slika. Za gostovanje su je odabrali studenti likovne akademije, možda i zato što su na njoj dva oka naslikana tako da mogu da se dožive i kao ilustracija različitih, odvojenih pa i suprotstavljenih pogleda na Bliski istok.