Дефиниција кризе

Србију чека занимљиво, а можда и драматично пролеће. Некакав муфтија прети египатским расплетом у Новом Пазару, а можда и у Београду. Динкић је уздрмао владу, али се она некако држи. Видели смо како се министри раздрагано смеју и тапшу по раменима. У свему су једногласни, милина једна. Колубарска афера је све мистериознија и мрачнија, редови за народне кухиње све дужи, а сваки трећи изгладнели сиромах са шерпом или мањерком је дете.

Десница и ко зна ко још умрлицама у Лазаревцу прети медијима и новинарима, у Србију се сасвим легитимно сместио антиромски расизам.

Председник Тадић је запретио свима који прете. За две године 400.000 људи је остало без посла, а свакога дана 555 њих добије отказ. Заменик премијера, министар полиције и председник СПС-а упоран је у тврдњи како у Србији политичке кризе нема.

Шта је уопште политичка криза, а шта склад? Тешко је помирити владајући спокој са стварношћу. Да ли је Ивица Дачић, човек који негира кризу, мислио на владу, на државу или на друштво у целини. То је могуће сазнати само после његовог (евентуалног) објашњења шта он подразумева под појмом Србија.

Свака политичка стабилност морала би да има јасне параметре, и она је нешто много сложеније од релација у обављању власти или борбе за њу. Због тога је необразложена мисао заменика премијера прилично нејасна и врло сумњиве поузданости.

Значи ли то да власт, и поред свих напора да јој се на то укаже, не види довољно добро и довољно бистро стварност око себе? И да је феномен „стакленог звона”, ипак, добар заклон изабраних од свеопште грађанске депресије. Наравно, све док се звоно не разбије, а државни службеници некако појме да је Србија много више од утиска који се таложи у кабинетској изолацији.

Ако у Србији некакве кризе има – а око тога изгледа нема спора, онда је мантра о политичкој стабилности прилично крупна заблуда. Ивица Дачић чак није покушао да релативизује своју тврдњу, она је била категорична. И то до нивоа да је он осетио потребу да постојање политичких тегоба негира више пута у распону од неколико дана.

Као успешан лидер, Ивица свакако добро зна да је његова дијагноза само политички став који се држи жељеног, но не и стварног. У оквиру владајуће коалиције, која је узнемирена несташлуком Млађе Динкића, негирање кризе је можда неопходна аутосугестија, и начин да се владајућој групацији улије самопоуздање. То је, у ствари, поједностављена логика настала на основу изненадне премијерове одлучности: Динкић је отишао, влада је опстала, збили смо редове, кризе нема, идемо даље!

Дакле, изгледа да се мисли како ипак нема тегоба у вршењу власти и поред неких сметала, па самим тим је и читава Србија одахнула, јер је претећа криза већ део њене динамичне историје.

Тако смо стигли до апологије постојећег стања ствари, које је далеко од сваке идиле. Политика као занимање овде је предмет свакојаких јавних сумњи: од вредносних до етичких. Још се не зна како се финансирају странке, каква је веза између тајкунске и политичке моћи, колики је разорни утицај интересне партократије?

Каква је веза између организованог криминала и легитимне државе? Почетком марта прошле године са највишег места се посумњало да неки вршиоци важних послова у свим облицима власти, имају добре везе са утицајним српским кумовима. Министарка правде је више пута понављала да мафија у Србији није јача од државе, и та нервозна тврдња је управо изречена због стрепње да јесте.

Државни ревизор је пронашао да су из бушног буџета отишле милијарде, без објашњења надлежних министара за чије бабе здравље је то потрошено. Мало се галамило, па се бука утишала, јер је негирана криза владе бацила у сенку необјашњиво и бахато разбацивање пара усред претеће социјалне катастрофе.

Може ли се прогласити политичка стабилност усред социјалне беде, у којој ћуте само они који имају најмање или немају ништа. Ни Дачић, као социјалиста, ни опозициона десница као претендент на престо, нису поборници сиротињског социјалног егалитаризма. Али он се може појавити сам по себи, као демагошки политички трик у борби за власт, ако се тренд сиромашења настави. Нема знакова да ће бити заустављен.

Оптимизам је, наравно, и из такве депресије једини излаз, али он није могућ. Стекао се утисак да се извршна власт превише дуго и углавном без много успеха бави сама собом, и у томе је, осим неких кадровских ексцеса које покушава да закрпи, задовољна својим радом.

Мало је оних који деле њено задовољство.

И због тога је весела дефиниција политичке кризе, коју је изрекао Ивица Дачић још занимљивија, посебно у амбијенту српске територијалне недоречености. Дакле, је ли Косово генератор кризе или фактор стабилности?

Може бити и једно и друго, све зависи од тачке гледишта, како за кога.