А бе, прасе слонче

„Хеј, тебра, који је тачан одговор? Под а, бе или це”, кришом је питао Београђанин Нишлију на полагању пријемног испита на факултету.

„Це бе”, одговори житељ града на Нишави.

„Чекај, це или бе”, упита поново Београђанин.

„А бе, це бе!”, сада већ љутито узврати Нишлија.

Виц или реална ситуација, мало је битно. Реч је о старој причи и готово да нема оног који је већ није чуо.

Ни мање земље, а ни више разлика у говору, коментаришу учесници на многобројним интернет форумима. Лингвисти одговарају да то није тачно и да у свакој држави има различитих дијалеката, али признају да су разлике у говору између становника са севера и југа наше земље велике. А свако је, рекло би се, поносан на свој начин говора. Већина Крушевљана и даље се тврдоглаво држи онога „ће се договоримо”. Ни за живу главу не прелазе на „договорићемо се”. Нишлије се кикоћу чим чују Новосађане, а Београђани одавно збијају шале на рачун јужњака.

Урбана легенда је постало и оно старо лесковачко – „прасе слонче” (прао водом из лончета). Примера има напретек...

И док сви тврде да баш они правилно говоре, а поједине спикерке на телевизији на неки нов и чудан начин акцентују речи попут Аустралије, чарапани се најеже када чују како Београђани изговарају Расина или Брзеће. Ко је, заправо, у праву?

Проф. др Рада Стијовић, лингвиста, каже да постоји књижевни језик који се мора поштовати.

– На њега би требало обратити пажњу у јавној комуникацији, на телевизији, у школи и другим образовним установама. На таквим местима би ваљало водити рачуна о норми – морфолошком систему, синтакси, акценту... А изван тога, у приватном животу или свом крају, локални говор треба неговати и чувати његове специфичности, и то не само када је реч о акцентима, већ пре свега о речима које су карактеристичне за поједине крајеве Србије – објаснила је Стијовићева, додајући да се, упркос увреженом мишљењу, у Београду не говори потпуно исправно.

– У главном граду има људи из разних крајева, многи дуго задржавају говор краја из којег су дошли. Али, у престоници се чешће може чути књижевни говор, јер је ту највише образовних и културних институција, позоришта, новина – наглашава наша саговорница.

Остаје, ипак, актуелно питање – ко у Србији најправилније говори.

Рада Стијовић одговара да су у основи нашег књижевног језика шумадијско-војвођански и источнохерцеговачки говор.

– Али, ни они нису идентични с данашњим књижевним језиком, који се временом мењао и дограђивао. Примера ради, у Вуковом крају кажу „дошо”, а у Војводини „на коли”, а то сигурно није књижевно. Можемо, ипак, рећи да су књижевном језику најближи становници Ваљева, Чачка, Ужица и њима, по говору сличних крајева, али битно је нагласити да ниједан дијалект није сам по себи неправилан. Сви су правилни. Да је Вук био родом из Ниша и тај говор ставио у основицу књижевног језика, ми бисмо данас сви говорили „Ја сам из Ниш” – закључила је Рада Стијовић.

И Милка Цанић, лингвиста, сагласна је да они којима је писана реч основа за живот морају да се придржавају правила језика.

– У нашем случају то је шумадијско-војвођански говор, а постоје и косовско-ресавски и призренско-тимочки, који не улазе у основу књижевног говора. Шумадијско-војвођанском говору припадају они који живе у Београду, у Новом Саду, али и Крагујевчани и Крушевљани. Зато су разлике међу њима углавном у акценту. А када човек дође у нову средину, што је музикалнији, то ће брже, можда чак и несвесно, да прилагоди акценат – објаснила је Цанићева.

Што се различитих речи тиче, што је главни разлог због којег Војвођани најчешће не разумеју јужњаке, Милка Цанић сматра да оне нису и не могу да буду део књижевног језика, али их треба сачувати.

– То су лепе, богате и музикалне речи и много је боље сачувати једну такву нашу реч него примити стотину страних. Јер, као што има много различитих обичаја, тако постоје и различите речи којих се не треба одрећи. А најважније је да се разумемо – закључује Милка Цанић.