Ни фазони ни форе

Шта нам осим урушавања једног мита и иконографије кича и треша, још доносе "Анђели 3"? Па..., свакако спознају: да је прича ове такозване тинејџерске комедије саткана од низа недуховитих и дијалошки прилично натегнутих фора и фазона, да је редитељ филма Петар Пашић показао да зна да режира музичке и рекламне спотове па и овај мега рекламно-музички спот као рођен за ружичасту телевизију, да главни глумац Златко Ракоњац личи на Ештона Кучера, јунака серије "Веселе седамдесете" и новог супруга Деми Мур, да једино фолк-звезду Светлану Секу Алексић (уз изузетак Бориса Миливојевића у лику фолкерске звезде Белог) није "жуљала" улога, већ је показала да је природна пред камерама и када не пева...

О чему је филм ? У најкраћем: секс, дрога, фолк и рок у одурном амбијенту, као још једно замешатељство Ђавола и Анђела који су испровоцирали суочавање Доријана (Никола Пејаковић), средовечне фолк-звезде, а некадашњег рокера 70-их, са Марком (Златко Ракоњац), младим рокером који сања да сними демо у времену у којем неприкосновено владају турбо-фолкери и звезде Гранд шоуа и Пинк телевизије (овде и као копродуценту филма). Све је тако "умуљано" да се понешто каже и за и против свеопштег српског музичког тренда, а да се копродуцент не увреди и не осети кривим за наметање квазимузичких вредности и готово монополског утицаја на формирање музичког укуса овдашње популације. Чисте комедије је мало, доминирају гег и приземан штос, испразни пасажи и елементарна недуховитост, несимпатични јунаци за које се тешко везује и навија. Када их не воле они који су их створили, што би их волела публика.

На основу виђеног могло би се закључити и да су косценаристи Срђан Драгојевић и Димитрије Војнов сличног мизантропског менталног склопа, с тим што онај старији у тандему (Драгојевић) ваљда покушава да се подмлади или надокнади пропуштено из младости, а онај млађи (Војнов) да по сваку цену покаже колико је стармали, иако толики терет његова плећа још увек не могу да поднесу. Но, како је младом Војнову ово ипак сценаристички деби у формату целовечерњег играног филма, срећу не треба кварити. Коначни суд о његовом таленту, потенцијалу и вредностима као сценаристе, може се донети тек након што се појави са каквим самосталним, надамо се и зрелијим делом.

Што се сценаристе и продуцента Срђана Драгојевића тиче, он је очигледно током боравка у Америци врло добро научио шта значи product placement (пласирање спонзорских производа и брендова у филму) и како га што боље искористити у домаћем филму. За то освојено знање и његово експертско примењивање у пракси, заслужује честитке. У "Анђелима 3", у односу на "Анђеле 2", чак је надмашио себе. Филм врви од употребе домаћих и страних производа и робних марки на свим могућим и немогућим местима у филму. Од хамбургера из најпознатијег светског ланца брзе хране, музичких хај-фај уређаја, ауто-гума, козметичких производа и аутомобила, до популарног домаћег енергетског пића од којег се не спава већ буљи к′о сова буљина... Свега је у толикој мери, да постаје свеједно шта у међувремену раде глумци, шта се у причи дешава и која се музичка нумера тренутно изводи (а има их и добрих и квалитетних). Тако престаје оно што се сматра филмом и настаје мутантски рекламно-музички спот који се гледа у биоскопу. И ето новог жанра у српском филму!

"Анђели 3" миљама је удаљен од свих вредности Драгојевићевог дипломског филма "Ми нисмо анђели". Његови усиљени наставци штете миту и о том филму и о његовом аутору. Заиста не би ваљало да једног дана на помен Драгојевићевог имена неко каже: "Је л′ то беше онај што је целог живота снимао Анђеле". Време је да се иде даље.