Стара свирка

Неколико година пре рушења Берлинског зида (пао 9. новембра 1989.) и уједињења две Немачке потписник ових редова слушао је једног од западнонемачких новинара који је, још тада тврдио, а ми незнајући шта нас све чека, сумњали у то што говори – да ће „трабант” из ДДР, готово смешна марка и за наше тадашање услове, уз „вартбург”, у парампарче срушити тај неприродни бедем између два света – истог народа.

И шта је још рекао тај Немац – да за то, једноставно, неће бити потребан ни – метак. Срушиће се под ударом премоћне економије Западне Немачке, јер је потпуно неприродно да Немци с једне стране зида праве „мерцедес”, „порше”, БМВ или „ауди”, а са друге стране зида – аутомобиле које суседне земље нису хтеле ни да приме на своје друмове, јер прљају ваздух и околину.

Можда, после две деценије од тог доба, без подробнијег улажења у дубље „душтвено-историјске претпоставке” слома источног блока и СССР, све (не)изгледа баш тако. Сама суштина ствари, међутим, није далеко од истине.

Технологија, економска превласт и бољи живот обичног грађанина били су више него плодно тле за потоње догађаје. Неко ће се, с правом, упитати чему ово подсећање и сама прича којој је пре место у историјским читанкама него на ступцу дневне новине.

Из једног сасвим простог разлога што Србија, судећи по речима актуелног премијера Мирка Цветковића, свој будући развој треба да потражи у пољопривреди и извозу. Оригинално. Нема шта. О пољопривреди „као нашој извозној шанси” прича се деценијама, а ми, да није извозних вишкова, који су више плод милог Бога, а много мање смишљене економске и аграрне политике, правимо милијарду долара суфицита у размени са светом, а у исти час имамо скокове цена и повремене несташице основних артикала – брашна, шећера, уља, млека, путера…

Са извозом је ситуација још тежа. Ми осим нешто мало пољопривредних прерађевина, гума, хемије… свету највише продајемо сировине – малине, пшеницу, кукуруз, дрво, производе црне и обојене металургије… Нема производа високе технологије, јер Србија у том погледу за Европом, којој вербално стреми пуним устима, касни бар две до три технолошке генерације.

Око нас није Берлински зид, јер са ЕУ имамо преференцијалне уговоре. Без царине можемо да извозимо у Русију, Турску и све земље Цефта. И?

Ми једноставно немамо шта да понудимо. Чак ни одобрених 8.700 тона бејби бифа, које би Италија и Грчка златом платиле, јер за ту количину треба најмање 32.000 грла говеда од 500 до 600 килограма. Ни то немамо, а само ЕУ у овом часу недостаје невероватних 600.000 тона јунетине.

Зато би премијеру, који се више бави унутрашњим размирицама у кабинету, било упутније да види како и с ким до краја мандата може да покрене ону друштвену и економску снагу с којом су Западни Немци срушили источни зид и режим, а не да у јавност пушта стару свирку на отужне ноте.