Путин у Србији

Посета премијера Русије Владимира Путина вероватно је најважнији спољнополитички догађај за Србију у овој години. У спољној политици највећих сила, по правилу, случајности су ретке. Стога се с правом многи актери труде да одгонетну разлоге и тајминг за ову наизглед помало неочекивану посету.

Посета и за Русију долази у веома занимљивом тренутку. Једанаест година владавине нове гарнитуре почиње полако да се заокружује и, осим евидентних успеха у консолидацији и спасавању државе, назначује најважније проблеме са којима ће се Русија и даље суочавати. Они су углавном суштински и то пре свега стратешке природе. Поменимо овде неке од најважнијих.

Највећи јесте континуитет демографског опадања. Држава која обухвата огромно пространство има мање од сто педесет милиона становника, од којих је свега тридесетак милиона настањено у непрегледним пространствима Сибира и Далеког истока. Русија у међувремену полако улази у оштру борбу за овладавaње Арктиком и његовим огромним потенцијалима, али лоша демографска ситуација оставља јој садашње резерве скоро потпуно необезбеђене.

Иако западни центри моћи настављају да пројектују своје наступање ка Сибиру, те претње делују попут дечје игре у односу на суседну империју чија енергетска глад неоспорно води ка неопходности коришћења сибирских ресурса. Ова експлоатација уопште не мора да буде насилна што је показао недавно отворени нафтовод, али оно што Русе брине јесте чињеница да они полако постају енергетска колонија Кине којој осим енергената могу да продају још само оружје, а и то је питање до када. С друге стране, Кинези и њима као и остатку света продају све.

Трећи проблем је опет у уској вези са претходним. Век који долази биће пре свега век технологије и употребе природних наука у практичне сврхе. Руси који имају претензију на једну од водећих улога у свету осећају да недопустиво касне, а да сами не могу да надокнаде тај застој. Многи су управо из те перспективе тумачили изразите покушаје руског приближавања Немачкој и ЕУ као и нуђење стратешког партнерства које би им омогућило трансфер савремених технологија. Последње поглавље у овој причи јесте помало фрапантна најава делимичне приватизације најважнијих руских енергетских гиганата која ће де факто омогућити улазак западног капитала у руски енергетски сектор.

Познато је да је један од директних узрока за смену Јељцина и долазак нове гарнитуре био управо спречавање олигарха да руски енергетски сектор предају великим западним гигантима. Чињеница да после читаве деценије Русија опет долази до исте дилеме указује, чини се, на дубљу потребу руске елите да са западним центрима моћи тражи модус вивенди. Отуд и ови покушаји дијалога са НАТО-ом.

Коначно, терористички напад на аеродрому Домодедово показује да ће Кавказ остати трајно отворен меки трбух за покушаје дестабилизације Русије. Стратешки значај овог региона подразумева ризик живота с том претњом, али и неопходност да се и спољном политиком та опасност смањује.

Након показивања мишића у Грузији и повратка Украјине у своју зону интереса, Русија је са много више самопоуздања, али и већим дипломатским тактом, ступила у покушаје јачања свог утицаја у ширем суседству. Отуд покушаји смиривања односа са Пољском и озбиљно приближавање Турској. Русија пажљиво прати турбулентна дешавања у арапском свету, уско повезана са питањем Ирана, али за сада чини се у свим тим играма не учествује. Приоритет руског наступа је очигледно енергетска безбедност и економско ширење свог утицаја управо преко тог сектора, али и телекомуникација и сличних стратешких инвестиција.

Са оваквом позадином чини се да је Константин Никифоров заиста у праву када тврди да ће тежиште Путинове посете Србији бити на економским питањима. Осим континуираног рада на Јужном току, овог пута ће се свакако поставити питање продаје Телекома за који је највеће интересовање показало неколико руских инвеститора. У пакету ће бити и потписивање неколико економских споразума на којима се већ дуже време ради.

С обзиром на то да је привреда увек најуже повезана с политиком није занемарљиво да ова посета пада у време када се, чини се, поново захуктава медијска кампања против комплетног енергетског аранжмана Русије и Србије. Русима није промакло ни то да је један од најјачих напада дошао из председништва странке која по неким истраживањима јавног мњења има највећи рејтинг.

Путинова посета долази и у време кад се још једном мешају карте великих сила на простору Балкана. Хрватској се улазак у ЕУ поново помера за две године, Американци смањују присуство бацајући тежиште на арапски свет и Африку, а опипљиво се може осетити појачано присуство Турске и Немачке. Русија има и превише интереса да не би то испратила. Претпостављам да ће ово бити добра прилика да се разговара и о Републици Српској која би по неким најавама врло брзо могла да буде у средишту интересовања западне дипломатије.

виши научни сарадник у Институту за европске студије