(Не)моћ курса
Скоро да нема дана да се у некој од привредних расправа или јавних иступања појединих директора или власника извозних фирми не каже понека веома жучна реч о (не)реалности курса динара у односу на евро или долар. Износе се бројни аргументи и докази да је наш мучени динар прецењен и да због тога дестимулише извоз, а подстиче увоз. Чак се прецизира и колико би динар требало реално да вреди – ни мање ни више него сто динара. Зашто не и свих 200? У систему шта би било када би било – и то је могуће.
Како се дошло до цене од сто динара бог ће га знати. Вероватно по рачуници оних који би да извозе, па би са тим курсом могли да покрију све своје трошкове и слабости. О продуктивности и осталим факторима квалитативне економије уместо њих морала би да се постара држава – оличена у Народној банци Србије. Једнократним или убрзаним обезвређивањем динара. А она, пакосница, ко зна из каквих и чијих интереса, не попушта, него упорно држи курс који је десетак процената нижи од оног с почетка ове године. И ко зна докле ће тако бити.
Због тога је и сам гувернер објавио, истина незванично, конкурс за све видовите "стручњаке" за курс, да му се јаве како би уз њихову помоћ могао да планира девизну вредност националне валуте.
Ипак, без шале, проблем курса и јаког динара постоји. О томе говоре и сами економисти који, анализирајући вредност курса динара у односу на нашу и инострану инфлацију, кажу да наши експортери губе део зараде у пословању са светом због јаког динара. Иако је тај трошак евидентан, извоз, ипак, расте читавих 26 процената. По свему судећи, то чине фирме које су довољно конкурентне да и код куће и у свету издрже судар са такмацима на тржишту. Ко то не успе нема му спаса ни са вишеструко вишим курсом. Коначно, у Србији већ има фирми којима је њено тржиште веома скучено и извоз им је једини излаз, а не вентил за продају вишкова робе која не нађе купца код куће. И шта у извозу подстицати вишим курсом? Продају гвожђа, обојених метала, хемијских производа или хране? Да ли је то наш стратешки циљ?
Немамо аутомобиле, компјутере или неке друге софистициране производе, али свет, ипак, купује то што имамо. И то је наша реалност. Много је, чини се (не само за извознике) важнија чињеница да су цене и курс стабилни, него сама вредност евра.
Наша актуелна прича о курсу и интересима извозника није ни нова ни само наша. У бившим транзиционим земљама већ су је завршили. Искустава у томе има сасвим довољно. И те државе су се такође сусретале са скоком вредности националне валуте (апресијацијом). Ни њихове централне банке нису посезале за курсом да би помогле извозницима. Уместо тога државе су либерализовале привредни систем, поједноставиле правила тржишне игре, ушле у послове са мултинационалним компанијама, давале велике пореске олакшице… Када им је привреда ојачала, пали су трошкови, а продуктивност, извоз и запошљавање почели да расту… за курс више нико није питао, јер су дознали колика му је реална (не)моћ.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
